Хајде да поштујемо и волимо једни друге, без обзира на то што смо сви различити. Сваки човек има свој лични карактер. А шта је рекао Христос? По томе ће вас познати сви, да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом. (Јн. 13, 35). Он није на пример, рекао: сви ће знати да сте Моји ученици по томе што сви слушате исту музику, или по томе што сви читате исте књиге, што сви имате исти поглед на живот или по томе што живите на исти начин.
Свако од нас има свој непоновљиви карактер: мој карактер је другачији од твог. Не постоје два иста карактера на овом свету, јер сваки човек је другачија личност. И у време Божанске Литургије сваки верник се моли на свој начин: твоја душа ликује, моја доживљава умилење, његова – покајање, њена – скрушеност, свако доживљава литургијску молитву на свој лични начин. Зар није тако? Али, сви ми у време Литургије осећамо љубав и по тој љубави се препознајемо да смо Христови ученици.
Али, волети је тешко. Ти волиш? Волиш, кажеш? Волиш ону коју волиш, и говориш: „Волим је , умрећу због ње…“ И то сматраш љубављу, иако се највероватније ради о страсти. Истински рећи неком „волим те“ веома је тешко. Још је теже некога заиста волети, имати истинску, несебичну, саможртвену љубав према њему. То је прави духовни подвиг. Љубав је врх свих врлина, а не страст. Љубав је врхунска победа над егоизмом и превасхођење себе самог, а не нешто што се лако остварује и што се често среће. За њу је зато потребан огромни духовни труд. Зато Оци веле да је најтеже али и најважније чувати међусобну љубав.
Из књиге – Живот у свету без Христа
