Мој тата је био аутомеханичар и то добар.
Радио је у данима пре-компјутеризованих машина. Начин на који су аутомобили и камиони функционисали био је прилично исти као и мотори авиона на којима је радио у Другом светском рату.
Никада нисам научио више од делића онога што је он знао, али сам научио неколико ствари. Ово је веома важно: „Обично није карбуратор.“
Долазио је кући са посла и причао о занимљивим пословима које је радио тог дана. Уобичајена прича била је о аутомобилу који није радио како треба. Аутомобилима је потребан бензин да би могли да раде. Дакле, када аутомобил не ради како треба, купац би имао сјајну идеју да то мора да је карбуратор, ствар која мери и шаље бензин у цилиндре тако да свећице могу да га запале, натерају да се упали и покреће мотор. Али, као што би ћале рекао: „Обично није карбуратор.“
Оно што би дошепало у његову радњу био је најчешће аутомобил у којем је власник петљао са карбуратором и од мањег проблема направио прави неред.
„Па“, питао сам, „ако није карбуратор, шта је?“
„Обично је до система за паљење“ (делови аутомобила који раде заједно да би произвели искру за паљење горива). Карбуратор заправо нема много покретних делова који би се истрошили или испали из подешавања. Систем паљења, међутим, шаље снажне ударе електричне енергије хиљаде пута док возите. Ту ствари имају тенденцију да се покваре.
Такве ствари је било важно знати када током Другог светског рата радите на линији у Казабланци и поправљате бомбардере како би се могли вратити нападима у јужној Европи. У рату су били потребни одлични и паметни механичари барем колико и хероји који лете опасне мисије. Дакле, велике су шансе да су аутомобилу биле потребне свећице, кондензатор, итд.
Али, оставите карбуратор на миру.
Ово се није често појављивало у мом животу осим када би моја косилица почела да се понаша чудно. Прилазио бих хировитој машини и шапутао: „Углавном није карбуратор.„
Оно што сам научио слушајући свог оца током година је да размишљам о аутомобилу као о скупу система (гориво, паљење, кочење, итд.). Сваки ради свој део посла и сви су неопходни. Знати шта сваки ради и шта је сваком од њих потребно је важан део бриге о овим скупим стварима којима се превозимо.
Какве то везе има са теологијом?
По мом мишљењу, теологија није скуп идеја, а још је мање збирка неповезаних идеја. Теологија је промишљање онога што је истинито и рефлексија онога што је истинито у светлу онога што нам је откривено у Богочовеку Исусу Христу. Јер, истина је, теологија није много ствари већ једна (баш као што је и ауто једно).
Описујемо различите аспекте, али никада не би требало да их описујемо на начин који се не уклапа са свим осталим. Ниједна чињеница или мисао не постоји сама по себи. Све се односи на све.
И, обично није карбуратор.
Има оних који замишљају да се део теологије овде или тамо може радикално променити (рецимо, морално учење) и да се целина не оштети. Моје искуство у више од 40 година рукоположене службе је било да посматрам како „теолошке машине” пропадају, постајући тек нешто више од скупа популарних слогана.
Прегледање каталога данашњих разноразних хришћанских школа значи загледати се у колекцију ново-поремећених карбуратора, као да ће нечија светла нова мисао на специјалистичким студијама некако променити свет, спасити Цркву или коначно решити неправде у друштву. (То, на срећу, није случај са православним богословијама).
Неки су ме замерили због мог интересовања за студије систематске теологије. Троп је да се православље „не бави систематском теологијом“. То је тачно – јер је Православље већ потпуно органски систем као и све истински постојеће ствари у природи (и сва природа).
То није људски пројекат, већ дубоки израз света какав јесте.
Дрво је сопствени аргумент и објашњење. На исти начин, православно богословље, исправно сагледано у свом целом облику, јесте цео свет.
Мотрим на сваку нову ствар, сваки хир, свако велико интересовање. Невоље са којима се сусрећемо у животу нису ни приближно тако сложене као што понекад замишљамо. Када сам први пут почео да читам православне књиге, сећам се узбуђења када сам наручио избор једног тома из Филокалије. Читао сам о томе у Путу ходочасника. Чинило ми се да су ранац, Библија и Филокалија све што је било коме потребно (потпуно по пе- есу).
Брзо сам сазнао да ми је Филокалије преко главе и од врло мало користи за оно што се дешава у мом животу – или, ако је и била од користи, нисам имао појма шта је она тачно.
Недавно сам написао да нас „не спасавају информације“.
Питања молитве, гордости, кајања, љубави, праштања, великодушности и патње су много ближа месту где живимо. Остатак света (и теологија) су истина, али, као и квантна механика, нису оно што нам увек треба.
Каже се да је православно хришћанство „начин живота“.
То је тачно и значи да не може бити прочитано.
Може бити певано. Може бити мољено. Углавном може бити и одлутано од њега да бисмо научили да је оно пут.
Купио сам ауто од мог оца. Једне недеље ми је пукла гума и променио сам је на путу. Осећао сам се прилично компетентно. Дан или нешто касније, међутим, точак је почео да прави буку и да се тресе. Када је тата дошао кући, замолио сам га да га погледа. Погледао је и почео је да се смеје.
Не само од срца, него и из стомака.
„Окренуо си матице наопачке!“ урлао је.
Нисам ни знао да имају стране. Шиљаста страна иде унутра – равна страна напоље. Било ме срамота. Али, сада знам нешто о гумама (и никада нисам заборавио).
Такође се сећам и тога да углавном није карбуратор…
Отац Стивен Фримен
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/08/16/why-everything-is-important-but-not-the-stuff-you-might-imagine/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено:25.08.2022.
