Према Речнику Матице српске, ремек-дело је „дело (обично уметничко) које се истиче својим савршенством, узорно, врхунско остварење”.
Ремек-дело је, на пример, Толстојев Рат и мир, Шекспиров Хамлет, или Леонардова Мона Лиза, Пикасова Герника, или Бетовенова Девета симфонија. Ремек-дела грађевинарства су египатске пирамиде, Kинески зид, Таџ Махал, савремени облакодери. И природа је велики мајстор, и она је створила многа ремек-дела, као што су Велики кањон, Нијагарини водопади, Хавајска острва, сибирска пространства, шаролики свет животиња и биља, па и сам човек као њено врхунско дело.
Израз ремек-дело познат је и раширен у српском језику. О томе сведочи и то што је забележен у свим нашим речницима, а у поменутом Речнику Матице српске поткрепљен је и примерима из литературе, из дела Тина Ујевића и Добрице Ћосића: „Треба да читамо какав избор ремек-ђела да видимо како је добра проза ријетка.” (Ујевић) „Његове битке са непријатељима су права ремек-дела командантске вештине.” (Ћосић)
Сасвим је, дакле, јасно шта израз ремек-дело значи у српском језику. Треба, међутим, објаснити и одакле он потиче, тачније одакле нам реч ремек и како се нашла у саставу тог израза.
Ремек је мађарска реч. Према Етимолошком речнику мађарског језика (Магyар éртелмезö кéзисзóтар, 1978), у издању Мађарске академије наука, она значи:
„1. нешто изванредно, одлично (нпр. изванредна књига, изванредан играч);
2. истински добро (нешто вредно признања);
3. у занатском смислу: предмет који је израђен у оквиру мајсторског испита;
4. уопште мајсторско дело, дело изврсног квалитета, савршене израде и сл.”
Исто значење има реч ремек и у изразу ремек-дело. Стога се и може протумачити као „изванредно, узорно, врхунско, непоновљиво, мајсторско дело”.
Неки наши језикословци мисле да је ремек, у ствари, реч повратник. Ми смо је примили од Мађара, а Мађари, пре тога, од нас (Словена). Претпоставља се, наиме, да реч ремек потиче од старословенског ремесло, што значи: „занат, вештина”. Та реч се, уз бројне изведенице, задржала у руском језику (ремеслó – „занат, обрт”), док су код нас раније постојале само речи ремесленик („занатлија, рукотворац”) и ремеслени („занатски, занатлијски”).
Та претпоставка о двоструком словенско-мађарском преузимању једне речи није досад доказана. То, међутим, за сам израз ремек-дело није ни важно. Важно је да знамо шта он значи, а сад смо, ево, сазнали и како је настао: спајањем позајмљенице ремек и српске речи дело.
Литература:
• Милан Шипка, Зашто се каже, шесто издање, Нови Сад: Прометеј, 2010
