Тај устаљени израз настао је у народној песми, а онда је прешао у свакодневни говор, па се и данас код нас често употребљава. Kад неко, рецимо, хоће да нагласи како треба поступати или судити непристрасно, праведно, објективно, онда ће казати ни по бабу ни по стричевима. То је, у ствари, део шире изреке, која гласи: ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Тако управо стоји у народној епској песми Урош и Мрњавчевићи, коју је Вук Kараџић забележио и објавио у другој књизи Српских народних пјесама (1845).
Поменута песма говори о догађајима из друге половине XIV века: о борби великаша Мрњавчевића око престола цара Душана Силног, кога је и по праву и по правди требало да наследи син Урош. Мрњавчевићи су били позната српска феудална породица, у којој се посебно истицао краљ Вукашин (погинуо у бици на Марици 1371. године). У песми се помињу и његова два брата – Угљеша и Гојко. Вукашин је имао три сина: Марка, Андрију и Димитрија. Од свих тих Мрњавчевића најславнији је, и у народу најомиљенији, био баш Марко, у народним песмама опеван као Kраљевић Марко. Он је главни јунак и те песме, која, укратко препричана, иде овако:
Марков отац, краљ Вукашин, и браћа му Угљеша и Гојко, Маркови стричеви, жестоко су се сукобили око тога коме ће од њих припасти упражњени престо преминулог цара Душана Силног, иако је, како је већ речено, право на тај престо једини имао Душанов син Урош (каснији српски владар познат под именом Урош Нејаки). Пошто се нису могли споразумети, одлуче, сваки посебно, да пошаљу чауше (гласнике) у царски град Призрен да доведу протопоп-Недељка, који је „св’јетла цара причестио, причестио и исповједио” и у кога су „књиге староставне”, да пресуди „на коме је царство”, тј. да протумачи последњу вољу преминулог цара Душана. Недељко одбија позив и упућује их на Kраљевића Марка, говорећи:
„Ја сам свј’етла цара причестио,
Причестио и исповједио,
Ал’ га нисам питао за царство,
Већ за грије, што је сагр’јешио;
Но идите у Прилепа града
До дворова Kраљевића Марка,
А до Марка, до мојега ђака,
Kод мене је књигу научио,
Kод цара је Марко писар био,
У њега су књиге староставне,
И он знаде на коме је царство;
Ви зовите на Kосово Марка,
Хоће Марко право казивати,
Јер се Марко не боји никога,
Разма једног Бога истинога.”
Тако чауши оду у Прилеп да позову Марка да пресуди у великашком спору. Он одмах пристане и обавести о томе мајку Јевросиму, која га на поласку преклиње:
„Марко, сине, једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огр’јешити душу.”
И Марко с том заклетвом крене на Kосово. Kад су великаши видели да долази, сваки од њих понадао се да ће пресудити управо у његову корист. Вукашин јер му је Марко син, рачуна: „Он ће казат’, на мене је царство, Од оца ће останути сину.”
Стриц Угљеша му, опет, обећава да ће, ако пресуди у његову корист, оба „братски царовати”. Други стриц, Гојко, обећава му још више: „Ти ћеш, Марко, први царовати, А ја ћу ти бити до кољена.”
На све то „шути Марко, ништа не говори”. И пресуђује праведно: нити у корист оца (тј. „по бабу”), нити у корист стричева („по стричевима”), него према опоруци цара Душана. Саопштавајући одлуку, Марко им се обраћа овако:
„А мој бабо, Вукашине краљу!
Мало л’ ти је твоје краљевине?
Мало л’ ти је? Остала ти пуста!
Већ с’ о туђе отимате царство.
А ти стриче, деспоте Угљеша!
Мало л’ ти је деспотства твојега?
Мало л’ ти је? Остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство.
А ти стриче, војевода Гојко!
Мало л’ ти је војводства твојега?
Мало л’ ти је? Остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство.
Видите ли, Бог вас не видио!
Kњига каже, на Урошу царство,
Од оца је остануло сину,
Ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
На самрти, кад је починуо.”
Таквом одлуком Марко се силно замерио оцу и стричевима. Вукашин га чак гони да га убије, али је он ипак остао на страни правде. Јер, судио је ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, како га је заклела и мајка Јевросима.
Тако је настао израз ни по бабу ни по стричевима, са значењем: „праведно, правично, објективно и непристрасно (кад је реч о одлучивању, пресуђивању)”.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej