Благословено „зашто“
Питање тако често и тако дубоко, тако снажно у свом произношењу, тако тешко у свом одговору. Питање тако истинито, тако људско, толико захтевно, које пак својом природом не може стати насупрот логици, не може се изразити усмено, не стаје у речи, не обзнањује се аудиторијуму, и више од тога: не трпи једнозначне одговоре оних људи који као нешто знају, оним људима који сигурно пате. Можда је то превасходно тема о којој се не могу, нити о којој треба држати предавања. Смештена је исувише дубоко да би могла досегнути до површине свести. Превише болна да би стала на мегдан нашој издржљивости. Исувише лична да би се могла усталити у јавној речи. Могуће је да ово питање боли и више од самог узрока који га ствара, јер сви знамо да нема лаког одговора. А ипак, тако је истрајно и истинито.
Зашто мени, Боже мој? Одзвања у мојим ушима ово питање одјекује дубоко у мом срцу. То питање сваког родитеља чије дете пати или сваког човека који је погођен неизлечивом болешћу. Како је могуће ово питање пренети на говор, савет, мишљење или одговор?
Ово питање се константно износи, но одговор на њега се даје сузама а не речима, осећањима а не мислима, тишином а не ставовима, емпатијом а не одговорима. А како ћемо то учинити? Често очи говоре блаженије од уста, уздах снажније од мисли, а болна недоумица изражава више истине од било каквог одговора.
Када погледам унаоколо видим наше ближње који пате, нашу браћу која посрћу, која би некако желела да се изразе, но, или не могу, или се двоуме, или се боје. Нико њих, на крају крајева, није други, странац, нама непотребан, него је најчистији и непотребнији део нас самих, будући да сусрет са њима, у нама потире наше „ја“. Накратко бих дакле, желео уста своје душе позајмити потреби њихове, да искажу свој неми бол и изразе своју непрестану запитаност.
Пре неког времена имао сам прилику да посетим Дечију болницу. Нашао сам се у ординацији директорке онколошког одељења коју сам познавао. Предложила ми је да посетимо дечије собе. Избегох пристанак. Бацих поглед на зидове њене несвакидашње канцеларије, пуне ликова који пате и који се надају, рањених у агонији. Неки од њих су још увек са нама, увећавајући нашу радост, док су други отишли, стврајући потребу за сусретом с њима у наручју Божијем.
У овој канцеларији мање је књига но фотографија. Многа научна знања сиротија су од изобиља истинитости живота. Недоумице и оно што је непознато блеђе је од сјаја чудесне љубави овог места.
Изађосмо из њене канцеларије и помислих да излазим из истине како бих ушао у лаж овога живота, али с неким неизрецивим олакшањем. Нађох се пак у већој истини. У салону, за једним сточићем, троје деце је заокупљено стоним игрицама. Без косе, бледих лица, с интравенозном хемотерапијским додацима на рукама. Крај њих исти број младих мајки и један дека. Погледи одраслих одједном се приковаше за мене, док деца безбрижно настављају своју забаву. ја се у својој сметености не усудих упутити им лажни осмех доброг попа који је дошао да учини своје добро дело. Никада ме погледа родитеља и дечија безбрижност нису тако дубоко погодили. Овај призор се аутоматски претворио у питање које у мојим ушима одзвања до овог тренутка, Ове очи беху гладне мрвица одговора у најшкртијој, али и најунутарњијој запитаности која се рађа у срцу сваког нормалног човека: Зашто мени, Боже мој?“
Напаћене очи, ипак, жеђ могу утолити само својом сузом, не мојом речју, помислих. Поздравио сам их и заједно са сећањем на њихов израз, са собом понесох и питање.
Зашто?
Зашто бол? Зашто неправда? Зашто дечица? Зашто тако прерано? Зашто на овај начин? Зашто неописивој радости њиховог невиног присуства следи неподношљиви бол? Зашто? А ако је то за наше непознато добро, зашто је добро тако горко?
Зашто мени?
Какво сам зло учинио? Где у себи да потражим непознат ми узрок? А ако сам ја крив, могу ли ишта учинити да преокренем ток ствари? И који је то разлог, да због мене пати ово мало створењце? То ми изгледа најтежим што могу поднети. У опасности сам да изгубим и ово мало своје слабашне вере. на крају крајева, каква корист од овакве приче?
Зашто мени, Боже мој?
Нисам ли ја Твоје дете? Ниси ли ти Бог љубави? У каквом је односу Твоја љубав с мојим страдањем? како ће ме привући Твоја шибња? како повезати Твоју доброту с необјашњивом логиком бола, с тугом, с могућом саблазни?
Млади пар! Тек што су се упознали. Са сном да живе своју љубав што је јаче могуће! Што пуније! Што дубље! То је живот! Све ово не садржи само сладост и лепоту; има и силину. Не подноси самоћу, не ограничава се у самодовољности. Ово рађа, умножава се и дарује живот. У опијености својом љубављу узимају се. Време предивно пролази! Гледају једно друго у очи и потврђују своје убеђење да ће све бити добро. Никакав облачић неће засенити њихов блесак снова.
Сада очекују бебу. Она је епицентар потврде њиховог заједничког живота. Она одређује њихов сан. Она сажима њихове наде. Девојка је трудна. Њихов осмех је шири од њиховог загрљаја. први пут у њихову љубав улази неко други који, иако се не види, умножава је утврђује. Промене на женском телу потврђују знаке новог живота који се рађа из љубави. Мали, невидљиви плод, којег су свесни иако га не виде, и сам даје живот родитељима. Откривају да се заиста воле, не само јаче, него и другачије. Квалитет њиховог односа расте.
Девојка је већ мајка. Једино што очекује је да загрли своје дете. Дан порођаја се ближи. Радост новог живота, лепота новог присуства у кући и изненађење непоновљиве личности истискују природан бол. Двоје родитеља могу да дају небројено различите деце. ово је једно од њих. С њим доживљавају радост, бдења, агоније, бриге, загрљаје, пољупце, игре, снове. Дете расте. Почиње да се покреће, да се смеје, да говори, да хода, да чини своје прве несташлуке, можда полази у школу.
Ваза се продубљује. Страхови се смењују један за другим. Чујемо да је неко друго дете погођено тешком болешћу. Осмех нам се леди. Но, на кратко. Дубоки страхови, интимни, описују атмосферу душе и одређују карактер нашег расположења. Не, немогуће! То се нама неће догодити. Постоји неки разлог па је болест ударила на ту кућу. Могућност да закуца и на наша врата је мала, готово непостојећа. Мрвицама своје вере тајанствено се крстимо. Ако постоји Бог, видеће нас, заштитиће нас сада када смо предухитрили призвавши Га, нека је то само и психолошки. Уосталом, Бог је љубав. Ако се не сажали на нас, сажалиће се на наше сирото детенце. Тако је невино.
Међутим, током игре наше дете губи свест, или неко јутро добија високу температуру, која траје данима и не пада, или има снажне и необјашњиве болове. Бојимо се. Но, готово смо сигурни како ће испитивања показати вирус, или у најгорем случају, неку дечију болест која је у прошлости стварала неприлике људима, али у наше време медицина то с успехом решава.
(крај првог дела)
Митрополит Месогејски и Лавреотикијски Николај (Хаџиниколау)
