Фотографија приказује макаки мајмуна како зева. Погледајте га још једном. Он је уморан и толико му се приспавало да је, док му се капци сами склапају од тежине, лаганим покретима ставио шаку на уста и дубоко удахнуо, испуштајући ваздух гласно, са ужитком. А шта ви сад радите? Да нисте можда зевнули?
Веровали или не, научници не знају зашто је зевање заразно. Успели су да пронађу Хигсов бозон, разумели су шта се догађа када се путује брзином светлости, чак успевају да исеку одређени ген из ДНК и да израчунају како да космичка сонда слети на комету. Но, немају одговор на сасвим безазлено питање: како је могуће да је човек сасвим наспаван и одморан, али да у моменту када види другог како зева, одједном му понестане енергије, опусти се, дубоко удахне и широм рашири уста?
Зевање је рефлекс. Људи зевају када су уморни, поспани, када се досађују или када виде или чују другог како зева. Но, и само размишљање о зевању често изазове зевање. Аутор овог текста је, на пример, пишући га зевнуо најмање 15 пута.
Чини се и да је заразност зевања савршено питање за истраживаче – не само што је занимљиво и забавно, већ истражујући га научници не морају никог да лансирају у свемир, не морају да сецирају животиње нити људе, а није им потребан ни тунел испод земље величине осредњег града.
Током зевања контрахује се један мишић у средњем уху назван тенсор тyмпани. Због тог догађаја нам се чини да се бука од зевања коју чујемо ствара унутар наше главе, али она нема никакве везе са кретањем ваздуха већ са механичким померањем самог апарата за слух.
И поред свих ових занимљивих сазнања, испоставља се да узроке заразности зевања није лако пронаћи. Постоји мноштво теорија из области физиологије и психологије – око 20 њих – које покушавају да објасне овај феномен, иако за сад ниједна није доказана. Помиње се, на пример, такозвани ефекат камелеона или “несвесна мимикрија” – ненамерна имитација. Други истраживачи описују зевање као рефлекс који наступа након окидача (стимулуса) – зевања друге особе.
Једно од доминантнијих објашњења је и да је узрок заразног зевања (додуше само код примата) – емпатија. По тој теорији ми учествујемо у осећањима других, блиских људи, имамо потребу да из самилости осећамо оно што они осећају, па често имитирамо покретима и активностима особу која нам је блиска.
Теорију о емпатији као узроку заразног зевања можда потврђују и испитивања која су рађена међу децом са аутизмом. Како поремећаји аутистичког спектра (АСД) утиче на друштвени и комуникативни развој деце, па и на способност емпатије, научницима се учинило да би истраживање међу децом са аутизмом могло дати неке одговоре. И заиста, испоставило се да ова деца нису склона заразном зевању, због чега је могуће да теорија о емпатији има нешто више утемељења од других.
Оно што можда још више поткрепљује теорију о емпатији као узроку заразног зевања је да људи чешће зевају ако виде да њима блиска особа зева, у односу на зевање странца. Чак и пси чешће зевају ако то виде (или само чују) од власника, у односу на непознату особу.
Зевање није заразно само код паса већ и других животиња – птица, рептила, мачака, шимпанзи, и то не нужно унутар једне врсте – али су узроци, изгледа, врло разнолики. Бабуни зевају у присуству непријатеља – можда да би показали своје огромне очњаке. Риба сијамски борац, популарна у акваристици, зева само у друштву других бораца, а често пред напад. Аделијским пингвинима је зевање део ритуала поздрављања.
Зевање људи заразно је за псе, а ово питање посебно интригира научнике. Они су најпре претпоставили да се ради о еволутивним разлозима и да има везе са доместификацијом пса који живи уз човека од увек. Но, ова теорија је пала када се испоставило да су и вукови подложни заразном зевању – што је била јача социјална веза међу јединкама, то је заразно зевање код вукова постајало чешће.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
