Наводно је за покретање једног брода потребна количина лепоте од једне милихелене. Ова вицкаста идеја потиче из драме Kристофера Марлоуа “Доктор Фауст” и заснована је на Хомеровом опису Хелене Тројанске, која је имала лице “какво покреће хиљаду бродова”. Наиме, ако је хелена мера лепоте којом се покреће хиљаду бродова, онда би се један брод могао покренути са хиљаду пута мањом величином, односно једном МИЛИ-хеленом.

Можда вам Марлоуова идеја мирише на заплете из штреберских вицева, али у суштини нема разлога да се мерна скала за величину нечег као што је “количина лепоте која покреће бродове” не веже за јединицу која би била хелена. И која би се делила децимално, на деци, центи и милихелене.

Готово све мерне скале и јесу дефинисане на сличан начин – договором или конвенцијом, почев од начина на који меримо “договорну” величину као што је температура, па до тога како меримо нешто што сматрамо природним процесом, као што је проток времена.

Мада из перспективе са почетка XXИ века делују тако природно, секунди, минути и сати су само интервали које је човек, из историјских разлога, одбрао за мерење времена. Међутим, време се могло мерити у сасвим другачијим интервалима. У совјетској Русији и током Француске револуције, били су осмишљавани календари са сасвим другачијом организацијом броја месеци и дана у недељи. Но, и један дан је могао бити подељен другачије – рецимо, на десет смерглина, тако да сваки смерглин има десет турднарка, који су могли бити подељени на 100 ремлина или можда, 100 зомглоа.

Уместо ових чудноватих назива, као основну меру за време користимо – добро знане секунде. Но, ако завиримо у дефиниције мерних јединица у СИ систему видећемо да секунда, мада јединица на коју смо навикли, није баш дефинисана на сваком очигледан начин.

Наиме, као еталон времена секунда је по дефиницији временски интервал који траје колико и 9.192.631.770 периода зрачења које одговара прелазу између два хиперфина нивоа основног стања атома цезијума 133. Ова непријатна дефиниција којом атомски сатови мере тачно време је, мада прецизна и заснована на природној појави, тако узета као део договора о ком се у СИ систему стара Међународни комитет за мере чије је седиште у павиљону Де Бретеј код Париза.

Међутим, ако говоримо о мерама за време унутар једне године, постоји једна стварна мера која је утемељена на природном процесу и условно посматрано, није предмет договора, То је средња дужина дана – време које је потребно Земљи да се окрене око своје осе, односно, време за које сунце на небеској сфери привидно “обиђе” пун круг око планете.

Такозвани сидерални дан, што је време које је Земљи потребно да направи једну ротацију у односу на звезде “некретнице”, кад се прерачуна у основне јединице, износи 86.164 секунди. Ово је, кад размислите, стварно неугодан број, без икаквог дубљег смисла, осим што је последица чињенице да је “астрономски”, стварни дан требало некако ускладити са традицијом да се дели на 24 дела која се потом деле на 60 минута, па опет 60, да би се добиле секунде.

Дефиниција је иначе, осим што је непријатна, мањкава кад се у обзир узме како се дан заправо дефинише, колико тачно траје, па и да атомски сатови по садашњој дефиницији на годишњем нивоу изгубе једну секунду, која се мора додатном конвенцијом додати као “преступна”.

То је отуд што су ствари заправо дефинисане обрнутим редом – дан је не само природнији, него и много старији појам од секунде и сата. У не тако давној прошлости, пре механичких сатова, време се у току дана заправо мерило темпорално – дужина сата се мењала тако да их стане 12 од свитања до сумрака.

У време сунчаних сатова, дан је од поноћи до поноћи већ био издељен на 24 дела. Они у пракси нису били једнаки, будући да је лети обданица дужа, и сваки појединачни сат је дању дуже трајао. Подела дана на 24 дела је иначе старија од појма сата, а сама реч и јесте потекла од грчког назива за “део дана”.

По свему судећи, таква подела дана је дошла од старих Сумера, али заправо, није познато тачно због чега. Постоји неколико хипотеза на ту тему. По једној, ствар је у менама Месеца. Ако су древни народи уочили да између две месечеве мене протекне 30 дана, а да се током године јави 12 месечевих мена, онда су у истом маниру могли делити и обданицу на 12, односно дан на 24 дела. Међутим, тек су Римљани строго дефинисали годину са 12 месеци, па је ово објашњење у најмању руку климаво.

Друго објашњење се везује за 12 сазвежђа Зодијака, која се за годину дана окрену на небеској сфери, тако да она поново дође у исти положај. Али, ако сте икад посматрали ноћно небо, брзо ћете схватити да избор сазвежђа није баш тако недвосмислен и да ће пре бити да је популарност дванаестице у старом Вавилону утицала на то да их буде толико.

Једно од објашњења се везује за људску шаку која је наводно навела Сумере да дан поделе на 12 делова. Ако савијете палац и погледате унутрашњост шаке, приметићете како вам је сваки од четири испружене прста подељен на три целине, тако да пред собом имате дванаест подједнаких целина. То је олакшавало бројање сати у току дана, па је зато и дан подељен на 12 делова.

Уз ово иде и згодна околност да је 24 број који је дељив са 2, 3, 4, 6, 8 и 12, тако да се са њим знатно лакше рачуна него са десет или сто, кад га треба изделити на делове. Нема, међутим, јаких аргумената да се прихвати или одбаци било која од хипотеза, а није искључено да су подели на 24-часовни дан допринели сви разлози заједно. У сваком случају, кад (ако) једном сретнемо ванземаљску цивилизацију, прво у чему нас неће разумети је зашто време рачунамо у двадесетчетвртинама једног обртаја планете. И толико стрепимо кад оне пребрзо промичу.

 

naukakrozprice.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име