Страдање светих Перпетуе и Фелисити (латински: Passio sanctarum Perpetuae et Felicitatis) је дневник Вибије Перпетуе који описује њено заточење као хришћанкe 203. године, а приредио га је након њене смрти од њених дневничких белешки непознати уредник. То је један од најстаријих и најзначајнијих ранохришћанских текстова.
Перпетуа и Фелицита пострадале су у време владавине Септимија Севера, око 202. године после Христа. Тертулијан помиње Перпетуу, [у De Anima, cap. lv.] и још један временски наговештај дат је у алузији на дан рођења „Гете Цезара“, сина Септимија Севера. Неки мисле да су страдали у Тубурбијуму у Мауританији; али је општије мишљење да је Картагина била поприште њиховог мучеништва.
Страдање светих мученица Перпетуе и Фелиците
Предговор.4
Ако се древна сведочења вере која истовремено сведоче о благодати Божијој и служе изградњи човековог духа сакупе у писаној форми, тако да се њиховим читањем оживљавају догађаји и Бог удостоји поштовања и човек духом ојача, зашто се не би сакупљали и нови примери, који ће подједнако одговарати у обе сврхе, макар само на основу тога што ће ови савремени примери једног дана постати древни и доступни потомству, иако се у данашње време сматрају мање ауторитативним, због претпостављеног поштовања антике?
Али, нека их људи виде, ако верују да је сила Духа Светога једна, у свим временима и годишњим добима; будући да се неке ствари каснијег датума могу ценити као ближе последњим временима, у складу са обиљем благодати која ће бити испољена у последњем периоду одређеном за свет. Јер „у последње дане, вели Господ, излићу из Духа свог на свако тело; и прорицаће синови њихови и кћери њихове. И на слуге своје и слушкиње своје излићу од Духа свога и младићи твоји имаће виђења, а старци твоји сањаће снове.” )5
И тако ми – који и признајемо и славимо, баш као што и сведочимо пророчанства, имајући модерне визије које су нам ништа мање обећане и проматрамо друге силе Духа Светога као агенса Цркве за који је Он и послат, како дају свима дарове, као што је Господ свакоме поделио 6 и потребно их је сакупити у писаној форми, да побуде не само сећање на њих кроз читање на славу Божију, већ да никаква слабост или малодушност вере не може претпоставити да је божанска благодат боравила само међу старима, било у погледу снисходљивости која је уздизала мученике, било оне која је давала откровења пошто Бог увек спроводи оно што је обећао за сведочанство неверницима и вернима на корист.
И ми, дакле, оно што смо чули и појмили, јављамо и вама, браћо и децо, да се и ви који се бавите овим стварима поново подсетите на њих на славу Господњу, као и да ви који их дознајете по читању имате заједничарење са блаженим мученицима, а преко њих са Господом Исусом Христом, коме слава и част у векове векова.7
Амин.
Поглавље I – Аргумент. – Када су свеци ухапшени, Света Перпетуа се успешно одупрела молби свог оца, крштена је са осталима и бачена у прљаву тамницу. Забринута за своје дете, визијом која јој је дата, схватила је да ће се њено мучеништво догодити врло брзо.
1. Млади катихумени, Ревокатус и његови саслужитељи Фелицитас, Сатурнинус и Секундулус су ухапшени. А међу њима је била и Вивија Перпетуа, угледно рођена, богато образована, удата матрона, која је имала оца и мајку и два брата, од којих је један, као и она, био катихумен, а син дојенче. И сама је имала око двадесет две године. Од овог тренутка, па надаље, она ће сама приповедати цео ток свог мучеништва, онако како га је оставила описаног својом руком и својим умом.
2. „Док смо“, каже она, „још били са прогонитељима, а мој отац је, зарад своје наклоности према мени, упорно тражио да ме одврати и одбаци од вере.
„Оче“, рекла сам, „да ли ти се, рецимо, ова посуда која лежи овде чини као мали крчаг или нешто друго?“
А он је рекао: „Видим да је тако.“
А ја му рекох: „Може ли се назвати другим именом осим тим?“
А он је рекао: „Не.“
„Нити се ја могу назвати другачије него што јесам – хришћанком.“
Тада се мој отац, испровоциран овом изреком, бацио на мене као да ће ме покидати, као да ће ми очи извадити. Али, он ме је само узнемирио и отишао је савладан ђавољом аргументацијом. Затим, неколико дана пошто сам остала без оца, захвалила сам Господу; а његово одсуство постало ми је извор утехе8. У том истом интервалу од неколико дана ми смо крштени, а мени је Дух прописао да се, сем воде крштења, ништа друго не тражи за телесну издржљивост.9
После неколико дана одведени смо у тамницу, а ја сам била веома много уплашена, јер никада нисам осетила такву таму. О страшни дане! О жестока врелино шока! Била сам веома узнемирена због моје анксиозности за своје дете. Тамо су били присутни Терције и Помпоније, блажени ђакони који су нам служили, и уз помоћ напојнице договорили да се освежимо тако што ће нас послати на неколико сати у пријатнији део тамнице. Затим су изашли из тамнице, и наставише по своме.10
Дојила сам своје дете, које је сада без мене било ослабљено од глади. У својој стрепњи због тога, обратила сам се мајци и утешила брата и предала им на бригу свог сина. Ја сам чамила, јер сам их видела како пате за мном. Такву бригу сам трпела много дана, док нисам обезбедила да моје дете остане са мном у тамници и одмах сам ојачала и ослободила се невоље и бриге за своје дете, а тамница ми је постала као палата, тако да сам више волела да будем тамо него негде другде.
3. „Тада ми је брат рекао: ‘Драга моја сестро, ти си већ у положају великог достојанства и таква си да можеш да тражиш визију и да се зна да ли ће то резултирати у страдању или бекству.“11 А ја, који сам знала да имам привилегију да разговарам са Господом, чију сам доброту нашла тако великом, смело му обећах и рекох: „Сутра ћу ти рећи. “ И питала сам, и ово ми је показано.
Видела сам златне мердевине чудесне висине, које сежу чак до неба, и веома уске, тако да су људи могли да се пењу само један по један; а на боковима мердевина било је причвршћена свака врста гвозденог оружја. Било је ту мачева, копаља, удица, бодежа; тако да ако се ко нехајно пење или не гледајући навише би се раскомадао и месо би му се прилепило за гвоздено оружје. А испод самих мердевина чучао је змај дивне величине, који је чекао оне који су се успињали и плашио их од успона. И први је отишао Сатурус, који се касније слободно предао за наш рачун, будући да није био присутан у време када смо били заробљени. И стигао је до врха мердевина, и окренуо се према мени и рекао ми: „Перпетуа, чекам те12; али пази да те аждаја не угризе.“ А ја рекох: „У име Господа Исуса Христа, неће ме повредити.“
И испод самих мердевина, као у страху од мене, полако подиже горе главу и док сам ступала на прву степеницу, газила сам њену главу.
И пођох, и видех огромну површину баште, и усред баште седећи човека седећег у пастирској хаљини,13 великог раста, како музе овце; а около је стајало много хиљада оних у белим хаљинама.
И подиже главу, погледа ме и рече ми: „Добродошла си, кћери.“
„И позва ме, и док је музао даде ми од сира као колачић, а ја га примих скрштених руку; и јела сам га и сви који су стајали около рекоше „Амин“.
И на звук њихових гласова пробудила сам се, још увек кушајући слаткоћу коју не могу да опишем. И одмах сам то испричала свом брату и схватили смо да ће то бити страдање и од тада смо престали да имамо било какву наду у овом свету.
Поглавље II. – Расправа.- Перпетуа, када ју је обишао њен отац, теши га. Када је одведена са другима на Суд, она се изјашњава као хришћанка и са осталима је осуђена да је растргну дивље звери. Она се моли за свог брата Динократа, који је већ одавно био мртав.
1. „После неколико дана превладало је мишљење да нас треба саслушати. А онда ми је из града дошао отац изморен од стрепње. Приђе к мени и баци се на колена говорећи: „Смилуј се, кћери моја, на моје седе косе. Смилуј се на свог оца, ако сам достојан да се од тебе назовем оцем. Ако сам те овим рукама довео до овог цвета твојих година, ако сам те више волео од све твоје браће, не издај ме на ругло људима. Пази на браћу своју, гледај на своју мајку и на тетку, гледај на свог сина, који неће моћи да живи после тебе. Остави храброст по страни, и немој нас све одвести у пропаст; јер нико од нас неће слободно говорити ако нешто претрпиш.“
Ове ствари је рекао мој отац у својој наклоности, љубећи ми руке и бацајући се пред моје ноге и са сузама ме назвао не Ћерком, него Госпођом. И туговала сам због седе косе мога оца, што се он једини од целе моје породице неће радовати мом страдању. А ја сам га тешила говорећи: „На том одру14 биће све што Бог хоће. Јер знај да нисмо у власти својој, него у власти Божијој.“ И отиде од мене у тузи.
2. „Другог дана, док смо вечерали, изненада су нас одвели да нас саслушају и стигли смо у градску већницу. Одмах се та гласина проширила околином јавног места и окупио се огроман број људи. Попели смо се на платформу. Остали су саслушани и признали. Онда су дошли к мени и мој отац се одмах појавио са мојим дечаком, повукао ме са степеница и рекао молећивим тоном: „Смилуј се на своју бебу.“
И Иларијан прокуратор, који је управо добио моћ живота и смрти уместо преминулог проконзула Минуција Тиминијана, рекао је: „Поштеди седе власи свог оца, поштеди детињство свог дечака, принеси жртву за добро царева.“
А ја сам одговорила: „ Ја то нећу учинити.“
Иларијан је рекао: „Јеси ли хришћанка?“
А ја сам одговорио: „Хришћанка сам.“
И док је мој отац стајао тамо да ме одвоји од вере, Иларијан је наредио да га избаце, оборе и туку га шипкама. И несрећа мога оца ожалостила ме као да сам и сама била пребијена, тако сам туговала за његовом јадном старошћу.15 Прокурист тада свима нама пресуди и осуди нас на дивље звери и сиђосмо весели у тамницу…
Затим, пошто је моје дете навикло да прима подој од мене и да борави са мном у тамници, шаљем Помпонија ђакона свом оцу да тражи дете, али га мој отац није дао. И како је Бог дао, дете није дуго желело дојку, нити су ми груди изазивале нелагоду да ме не би мучила брига за дете и бол у грудима одједном.
3. „После неколико дана, док смо се сви молили, изненада, усред наше молитве, дође ми реч и рекох име Динократ и зачудих се што ми то име до тада никад није пало на памет и туговала сам сећајући се његове несреће. И одмах сам осетила да сам достојна и да сам позвана да молим за њега.16 И за њега почех усрдно да се молим, и да плачем са уздисањем Господу. Без одлагања, баш те ноћи, ово ми се показало у визији.17
Видела сам Динократа како излази из суморног места, где је било и неколико других и био је исушен и веома жедан, прљавог лица бледе боје са раном на лицу коју је имао када је умро.
Овај Динократ је био мој брат по телу, који је несрећно са седам година умро од болести – његово лице је било толико изједено од рака да је његова смрт изазвала одбојност код свих људи. За њега сам се молила и између њега и мене је био велики размак,18 тако да нико од нас није могао да приђе оном другом. Штавише, на истом месту где је био Динократ налазио се базен пун воде чији је руб био виши од раста дечака, а Динократ се подигао као да пије. И ја сам била тужна што, иако је тај базен држао воду, ипак, због висине до ивице, није могао да пије. И била сам узбуђена и знала сам да мој брат пати.
Али, веровала сам да ће моја молитва помоћи његовој патњи и молила сам се за њега сваки дан док нисмо прешли у затвор логора, јер је требало да се боримо у логорској представи. Тада је био рођендан Гете Цезара, и молила сам се за брата даноноћно, стењући и ридајући да ми буде дарован.
4. „Онда, на дан када смо остали у оковима, ово ми се показа19. Видела сам да је оно место које сам раније видела да је у мраку сада светло, а Динократ, са чистим телом, добро одевен налазио је освежење. А тамо где је била рана, видела сам само ожиљак; и тај базен који сам раније видела, сада сам видела са ивицом спуштеном чак до пупка дечака. И човек неки вукао је воду из језерца без престанка, а на боку његовом беше пехар пун воде и Динократ се приближио и почео да пије из њега и пехар није пропао. А кад се наситио, отишао је од воде да се весело игра, по дечији, и ја сам се пробудила. Тада сам схватила да је премештен са места казне…“
НАСТАВИЋЕ СЕ
Фусноте:
1 Cap. lv. Он је назива мученицом фортисима, а она је једна од само две-три савремене страдалнице које помиње по имену.
2 Ипак, погледајте проповеди светог Августина (ако су заиста његове) о мукама ових Светих.Sermon 281 and 282, opp. Tom. v. pp. 1284-5.]
4 [И Перпетуа и Фелицита су очигледно биле монтанисти по карактеру и утисцима, али чињеница да никада нису били сматране ичим осим римокатолкиња, објашњава Тертулијанов став годинама након што се повукао из општења са колебљивим Виктором.]
5 [Наведени цитат је белешка о монтанистичким предрасудама код писца.]
6 [Роут примећује ово као несумњив доказ монтанистичког аутора. Reliquiæ, Vol. I. p. 455.]
7 [Свети Августин се труди да нас подсети да ова Acta нису канонска. De Anima, cap. 2, opp. Tom. x. p. 481.]
8 “Refrigeravit,” Græce α?νε´παυσεν, scil. “requiem dedit.”
9 i.e., благодат мучеништва.
10 Sibi vacabant.
11 Commeatus.
12 “Sustineo,” Græce υ?πομε´νω, scil. “exspecto.”
13 То је био обичан начин сликања нашег Господа у беседништву и на светим сасудама тих дана. (Овај одломак ће подсетити на алегорију Хермаса, са којом је мученица несумњиво била упозната.)
14 “Catasta,” подигнута платформа, место за суђење или мучење.
15 [St. August. opp iv. 541.]
16 [Прича у 2. Макабејцима 12:40-45 је тамо испричана као мисао која је сугерисана војницима под Јудом, а није обесхрабрена од њега, иако се односила на људе који су криви за идолопоклонство и који умиру у смртном греху, од освете Божије. Раним хришћанима је можда пало на памет да њихова паганска родбина, стога, не може бити изван посете божанског саосећања. Али, очигледно, чак и да није апокрифни текст, он не може имати никаквог утицаја на случај хришћана. Доктрина чистилишта је да нико ко умире у смртном греху не може имати користи од дисциплине, или било каквог учешћа у молитвама и приносима верних, било чега.]
17 “Oromate.” [Ова визија, мора се приметити, нема никакве везе са молитвама за мртве хришћане, јер је брат Перпетуе био незнабожачко дете за које је она претпостављала да је у паклу. Она илуструје бриге које су хришћани осећали за своју родбину која није умрла у Господу; чак и за децу од седам година. Да ли би се залив могао премостити и примити у Абрахамова недра? Овај Перпетуин сан утешио ју је поверењем да тако и треба да буде. Наравно, ова прича је коришћена на превару, да би се помогло систему о коме ова времена нису ништа знала. Кипријан каже изричито: “Apud Inferos confessio non est, nec exomologesis illic fieri potest.” Epistola lii. p. 98. Opp Paris, 1754. In the Edinburgh series translations) this epistle is numbered 51, and elsewhere 54.]
18 “Diadema,” or rather “diastema.” [Borrowed from Luk_16:26. But that gulf could not be passed according to the evangelist.]
19 “Nervo.”
ИЗВОР: https://www.amyrachelpeterson.com/Groups/1000004968/Read_Perpetuas_Prison.aspx
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 25.05.2022.
