Неготин Крајина, ових дана
Идем кроз вечерњи Неготин а из бујног старог парка бије свежина. Видим: лимунаџија у свом киоску офарбао је у тамно-зелено лимунаду. Па ипак, мислим како није лоше то попити. Личи на зелене лимунаде. које зими купујемо у продавницама.
– Зауставља ме млад човек а мени се учини да личи на апостола Луку. Погледам му у апостолска стопала и моја представа добија значај.
Он скида шешир који личи на шешире ловца даброва.
Уместо да каже коју реч, он најпре дуне у огромну рупу на шеширу. А ја се сетим једне крајинске игре:
„Мој шешир има три рупе. Три рупе има мој шешир.
Кад не би имао три рупе, не би био мој шешир“.
И кажите ми ко да не заво ли на први поглед таквог обешењака. Питам одакле је. Он каже како је из села Кобишнице, ту на седам километара од ове улице.
— Кога имаш! |
— Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре. Имам деду и бабу. Они ми све рођаке на свету замењују.
— А шта радиш?
— Учим! Хоћеш ли да попијемо по једну БАГРИНУ!
Нисам неодлучан.
“ Видим он са једног стабла узима бицикл, па га води као да му је куче. Затим седамо под једно предратно перде, а влашке танке, црвене кобасице поигравају на старинском роштиљу са којим струја нема везе.
Поједемо један тањир, а он ће тек:
— Немој да замериш долази Ђера. Он је у Браћевцу, на прузи, Купа се у Тимоку и ради у винограду али имамо и друга посла. А жеља нам је да са нама читаш песме у ИНДЕКС БАРУ.
— У каквом бару?!
— У ИНДЕКС БАРУ! — понавља он, скоро љут.
После сазнам да су студенти неготински са онима који ће за који дан постати бруцоши отворили омладинску кафану. Точи се кокта. и по који рум за апсолвенте, Свирају се плоче. Седи се напољу. А ту је и стреха да се склоне од црних облака. Девојке у десет, онако. старински већ иду кући, а дотле, обавезно, мора да се приреди Вече поезије, Ето, ред је на мене и на Ђеру. Па још ако хоћеш и ти. Била би дивота.
Рекох како нећу да читам, али да сам расположен у госте да дођем, да чујем и да видим.
После је наишао и Ђера. Кудрав момак. Само се смеши. Пита:
— Кад путујеш?
Одговарам:
— Ноћас у 4
Он се онда заклиње у виноград:
— Пробудићу те тачно у 3. И ја идем кући. Иста прута. Само. што ћу те у Браћевцу напустити.
У ИНДЕКС БАРУ тихо. Пуно младих гостију. Девојке.Младићи. Питам келнера шта ради?
Он каже како студира. Како сви овде студирају.
Питам Ђеру шта студира.
Ђера каже како студира драматургију. али да је отац болестан и да мора он све ове летње послове да обави. Иначе, на зиму нема благодати. Нема ватре. ни вина, ни меса, ни места за рад.
Добро је све то што се чује, Али, мој песник из Кобишнице! Он ме занима.
Ђера га најавио и представио: — Адам Пуслојић из Кобишнице, студент последње године на групи за Светску књижевност. Београдског Универзитета. Чита свога „Коњаника мртвог на поласку“.
Адам скида свој шешир са рупом. Врат му се још више издужи. Попне се на подијум, узме микрофон у руке и као да ће тужан полетети и у лету “умрети“, рецитује:
„Ко ноћ која убила ме ко далеких река слап ти си био сада ниси очи звезда слеђен пламен ко ноћ која љубила ме. Ја коњаник на коњу белом и црном и мртвом ка давној хумци и пољу летим о теби сањам, падам, Грузинска грлице, моја драга“. После се његове речи губе у шиндри над главама, а он их даље претаче и из свега се види да је то поезија, поготову кад помамно почне да тврди како су две хумке два гласа. И. на крају утиша, сасвим утиша: „Никада нећу стићи мртвој драгој. Коњаник мртав — пре поласка.“ Публика. која је у највећој тишини слушала Адама. сада аплаудира, али тај аплауз ни је луд. Он има један свечани ритам, и, ја осећам да је тај ритам лепа оцена за будућност овога младића без рођака и без родитеља.
Ђера чита без најаве. Он има један ведар рефрен:
„Загрли птицу протерану у дан!“
И публика је ведра. Она се мења и Ђеру уствари, Станоја Жикића, из Браћевца. који у Београду студира драматургију а пише песме. награђује другим ритмом.
Девојке напуштају вече Поезије. Оне собом односе двадесет други сат једног дана који се у лепу ноћ претворио.
Неко лупа у врата моје хотелске собе
Чујем како шапуће;
— Устани! Ђера!
Затим идемо с оне стране барутане. Заобиђемо цркву. У тренутку кад већ назирем светиљке на бандерама, уз железничку станицу, Ђера ме вуче на супротну страну:
— Има времена. Свратимо у кућицу мога стрица. пензионисаног учитеља да окусимо ново слатко и скувамо кафу.
Башта кроз коју пролазимо веома је бујна. Једва се назиру стара кућа са ћерамидом и одмах до ње, нова са црепом.
Појављује се и стриц, огрнут. Он изгледа огроман у ово доба ноћи, али кад види Ђеру, само каже;
— А, Ђеро. то си ти! Скувај сине госту кафу.
После нестане као да улази у зид.
Небо је облачно.
Кад напуштамо ову бујну башту где живи огроман стриц кудравог Ђере, почиње и киша да нас шкропи. Али, кроз неколико минута наш моторни воз граби према Зајечару. У наручју неке младе жене плаче дете.
Она му певуши успаванку какву нисам никада чуо. И тек кад се раздани ја сазнам да је то онај исти језик као и на Герла Маре. И, лепо ми је.
