“И борави речени деспот Расије у тој реченој вароши стога што се она налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљач и за лов са соколима. И затекосмо у пољу реченог господара који је пошао да лови са соколима на реци, а са њим су била и његова три сина и око педесет коњаника. Тај господар деспот има око 58 до 60 година и веома је леп владар и крупан човек. И деца су му врло лепа”.
Овај бајколики опис забележен је у чувеном путопису бургундског витеза Бертрандона де ла Брокијера који је 1433. године изашао из јужних области Балкана којима владају Турци и прошао кроз српску деспотовину коју назива Расија (Рашка) да би ту упознао деспота Ђурђа Бранковића, једног од последњих господара независне Србије, пре њеног коначног пада под турску власт.
Недовољно је често осветљено како средњевековна српска држава нестаје чак седам деценија након боја на Косову из 1389. године и да је ова “међуфаза” домаће историје, а посебно епоха деспота Ђурђа, врло занимљива.
Рођак и наследник деспота Стефана Лазаревића, градитељ Смедерева, поданик Мађара, пријатељ Дубровника и угарског војсковође Јаноша Хуњадија, деспот Ђурађ живи у узбудљивом 15. веку заиста као у заплету из витешког романа – ратује, преговара, скрива се у егзилу, а уз то лови, оснива велику библиотеку српских, грчких и латинских рукописа, подиже задужбине на Фрушкој Гори и нове градове.
Српског владара Брокијер памти као “веома лепог и стаситог, са дугом косом и брадом јер је грчке вере”. Он га среће на идиличном месту које назива Никодем, односно Некудим, што је трговиште, град и двор Стефана Лазаревића који је Бранковић наследио.
Чувено Брокијерово путовање, његова животна авантура током које ће обићи земље истока, Сирију, Палестину, Цариград, Турску, Србију и Угарску, започело је у фебруару 1432. године. На овај пут га је послао моћни владар данас непостојеће државе, Бургундије, Филип Добри, који је размишљао о крсташком походу на исток, па је на слично путовање већ био послао неколико својих емисара.
Брокијеров путопис је насловљен „Путовање преко мора“, односно Voyage d’outremer. Написан је лепим, јасним стилом, а уз то и богато илустрован венецијанским мапама и цртежима градова, тако да је постао изузетно популаран на западу. Фотографија приказује један фолио са фламанском минијатуром (152в) који се чува у националној библиотеци у Француској.
На основу детаљних описа утврда, путева и личности истока, историчари данас закључују како Брокијер није био обичан путописац, свакако не ходочасник, него заправо – шпијун. Но, његов путопис можда баш због тога обилује драгоценим детаљима о животу људи у 15. веку.
Српски историчари су Брокијера обилато користили као извор будући да је бургундски путник оставио врло прецизну слику о богатој, питомој и развијеној Србији након Немањића, а пре пада под власт Турака. Путопис је још 1950. године превео и коментарисао М. Рајачић, а у својим радовима га наводе и С. Новаковић, али и један од наших најугледнијих савремених византолога, Радивој Радић.
Неки детаљи посредно говоре о духу епохе и навикама које је данас тешко схватити – Брокијер у опкољеном Цариграду среће једног од последњих византијских царева и описујући раскош и величанствену слику овог града, помиње како га Ромеји питају за судбину Јованке Орлеанке, згађени над поступком Бургундије. Наиме, славну француску хероину управо су Бургунђани предали Енглезима две године раније, а модерни историчари у овом детаљу (који ће тек много касније прерасти у легенду) откривају како су информације путовале са Истока на Запад.
У позном средњем веку, вест стара две године о тако малом догађају се ипак могла сматрати свежом. Но, мада су комуникације неупоредиве са данашњим, информације, људи и роба путују свим крајевима Европе.
О живости на путевима у Србији овог доба, којима не пролази само Брокијер говори узбудљива књижица „Средњевековни путовођа“ коју су пре неколико година заједно приредили византолог Радивој Радић и писац Радослав Петковић. Поред војника, ходочасника и каравана трговаца, путеве закрчују стотине просјака, међу којима су одбачени несрећници, разбојници и луталице, али и песници и учитељи.
“Из Крушевца сам у Некудим стигао за два дана, а отуд у Београд за један и по”, бележи Брокијер. “Та варош и тврђава Београд је у Расији и у врло лепом крају. Ту протиче веома велика река, коју зову Сава, и која долази из Босне и тече поред једног дела зидина, а Дунав се дотиче негде једног утврђеног дворишта које је у подножју тврђаве и ту се улива та речена река Сава у Дунав. И та варош је на саставу ових двеју река и на месту које је доста узвишено са три стране”.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
