Мало је оних који се не диве стиховима великана српске лирике Алексе Шантића, али једна његова песма, симболичног назива – Молитва, и буквално може да вам промени живот из корена. Само ако је исправно и искрено послушате и схватите.

На данашњи дан 1924. у својој 55. години, болестан од туберкулозе, преминуо је Алекса Шантић, велики српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Прву песму објавио је 1886, а прву збирку 1891. године. Пуну стваралачку зрелост Шантић је достигао у раздобљу између 1905. и 1910. године, када је написао и најлепше песме.

У једном од најтежих раздобља у свом животу, 1913. године, када су га аустроугарске власти због патриотизма и ширења идеја у националном ослобођењу, протерале из Мостара, Шантић је написао ову молитву за коју мало људи зна.

Прошло је више од века, а ове речи и данас подсећају шта је у животу важно, лече патњу и уливају наду.

Велики Боже Истине и Правде,
Kоји ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: “Пркоси вихорима зала!”

Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…

Дај ми у срцу кап Твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит’ на груди…

 

 

Стилкурир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име