Са могућим књижевним изузетком Тарзана, људи се углавном не пењу на дрвеће.

Барем нису на Блиском истоку у време Исуса.

Нити су баш нешто много и без разлога трчали.

Трчање је било за децу, за професионалне гласнике и за војнике.

Одрасли који нису били ни професионални тркачи, ни војници нису трчали. Шетали су лаганим темпом, како и приличи људима од значаја и достојанства.

Важно је имати на уму ове делове блискоисточне културе када читамо причу о Закеју у Лукином јеванђељу.

Јако је желео да види Исуса када је у последњем тренутку чуо да пролази кроз његов град Јерихон. Око Њега је било велико мноштво, а Закеј, као низак човек, није могао да види даље од гомиле.

Обично би блискоисточне гомиле уступиле место богатим важним људима, али Закеј је знао да су мале шансе да се то деси. Био је главни порезник, неко ко се угојио и пунио своје перине перјем очерупаним са леђа истих тих људи и  је био добро и потпуно омражен због тога.

Нико у гомили није хтео да му уступи место, а пробијање кроз гомилу било је превише опасно. Као и сви омражени људи, Закеј је избегавао да уђе у гомилу; његова леђа би била превише изложена било коме ко носи нож.

Али његова жеља да види Исуса је била толико велика да је учинио нешто што ниједна важна одрасла особа која се и најмање брине за своје достојанство не би учинила: „Отрчао је напред и попео се на јавор да га види“ (Лк. 19:4). ).

Напомена: и потрчао је и попео се на дрво.

Тиме се изложио руглу и то у култури у којој је јавна част значила све.

Можда је осећао да је већ толико омражен да нема шта да изгуби, али мислим да га је и даље коштало нечега од преосталог достојанства да потрчи и да се пење.

Када се попео на јавор, оставио је последње отрцане комадиће свог поноса у подножју дрвета.

Онда се догодило…незамисливо.

Закхеј не само да је видео Христа, него се Господ зауставио испод дрвета и погледао у њега. Замишљам да је на тренутак Захејево срце било у његовим устима, док је чекао дуг тренутак пре него што је Исус почео да говори.

Шта би Он рекао?

Познато је да је Исус на страни сиромашних — оних веома сиромашних које је годинама варао и тлачио. „Благо вама сиромашнима, јер је ваше Царство Божије! Тешко вама богатима, јер сте добили пуну утеху! Тешко вама који сте сада сити, јер ћете гладовати! Тешко вама који се сада смејете, јер ћете туговати и плакати!” (Лука 6:20, 24-25)

Шта би му Он рекао? Његова грижа савест припремила се за страшно бичевање језиком. Али заслужно бичевање језиком никада није дошло. Уместо тога, Исус је рекао нешто још шокантније: „Закеју, пожури и сиђи, јер данас ми ваља бити у твоме дому“ (Лука 19:5).

Опет, морамо да напустимо сопствену културу на мало да бисмо ушли у Закејеву.

Исус му се обратио именом, у знак нежности и љубави. И тражио је гостопримство, знак прихватања.

Обзиром на то да је Закеј био најгори и најомраженији човек у граду, виђен за „Бог ће га највероватније уништити“, таква љубав је била запањујуће неочекивана.

Својим уобичајеним благим потцењивањем Лука бележи да, када је народ то видео, „сви су гунђали: ’Ушао је да буде гост човека који је грешник‘“ (Лука 19:7).

Таква је љубав Божја: она вређа светско поимање пристојности и правде, и позива све на покајање — чак и хватања и угњетавања вредан олош попут Закеја.

Закејево трчање и пењање по дрвећу изазива нас док крећемо у Часни пост.

Закеј је толико желео да види Исуса да је сав свој понос и достојанство оставио у гомили на дну дрвета.

Шта смо спремни да оставимо иза себе?

Наш понос и одбијање да опростимо онима који су нас повредили? Наша лењост и неуспех да изговарамо свакодневне молитве? Наша похлепа и љубав према имању?

Не морамо да оставимо ништа од ових ствари ако не желимо.

Часни пост можемо проћи мање-више непромењени, а све наше навике сачувати нетакнутим. Можемо остати такви какви јесмо, задовољно и лежерно шетати кроз живот у достојанственом спокоју.

Али тада нећемо видети Христа и Он ће проћи кроз наш град без заустављања.

Боље да трчимо и да се пењемо, боље да се ослободимо свог поноса и свега што стоји између нас и спасоносног сусрета са Господом.

Мали јерихонски порезник је силно желео да види Исуса.

Колико ми јако желимо да Га сретнемо и видимо?

 

О аутору

 

Протојереј Лоренс Фарли је парох Православне Цркве Светог Германа Аљаског (ОЦА) у Ленглију, Канада. Дипломирао је на Тринити колеџу у Торонту, а магистрирао на колеџу Вајклиф у Торонту. Бивши англикански свештеник, прешао у православље 1985. године и две године студирао у православној богословији Светог Тихона у Пенсилванији. Аутор бројних књига и врло активан на подкастима који се реемитују на Интернет страници „Древна вера“ и свом блогу.

 

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/zacchaeus-up-a-tree/

 

ПРЕВЕО: Давор Сантрач

 

ОБЈАВЉЕНО: 10.02.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име