Пећка патријаршија налази се код Пећи, крај реке Пећке Бистрице на улазу у Руговску клисуру. Представља један од најзначајнијих споменика српске историје. Вековима је седиште српских архиепископа и патријарха.

Није познато тачно време оснивања матичне цркве. Претпоставља се да је на месту где се налази Пећка Патријаршија још за живота Светог Саве основан метох манастира Жиче, која је тада била седиште српске архиепископије.

Због честих напада на Жичу, архиепископ Арсеније I подигао је код Пећи цркву Светих Апостола, желећи да седиште измести у мирније крајеве. Око 1250. године црква је живописана. Храм је касније добио име Свети Спас.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим око 1320. године подигао је цркву Светог Димитрија.

Касније, 1330. године Никодимов наследник, архиепископ Данило II са јужне стране Светих Апостола подигао је храм посвећен Богородици Одигитрији, а затим и мању цркву посвећену Светом Николи. Испред главне три цркве подигао је монументалну припрату, а испред ње велики пирг – кулу. За време архиепископа Јоаникија, око 1345. године црква Светог Димитрија је живописана.

Од 13. до 17. века у црквама Пећке Патријаршије сахрањивани су српски архиепископи и патријарси.

После турског освајања Србије, живот у манастиру је једно време замро, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом.

Након што је 1557. године Пећка Патријаршија поново постала средиште српске цркве кренуо је нови живот у манастиру. Већ 1565. године живописана је скоро цела Данилова припрата. Тада су обновљени и иконостаси у пећким црквама, а ризница се попуњавала.

Патријарх Пајсије покреће другу значајну обнову. Тада се цркве покривају оловом, храм Светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. године познати сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака.

Патријарх Пајсије је 1633-1634 делимично обновио и цркву Светих Апостола, па је тада западни део храма украшен зидним сликама. Покривена је и трпезарија. У то време Пећка патријаршија успоставља везе са Русијом. Игумани Патријаршије у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.

Нова обнова Пећке Патријаршије догодила се за време патријарха Максима. Тада је манастирски комплекс ограђен (1672-1673.), живописана је црква Светог Николе (1673-1674.), а потом је 1677. изграђен иконостас у њој.

За време великог аустријско-турског рата у 17. веку манастирска ризница била је сакривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је Турци опљачкали 1688. године. Када је патријарх Арсеније III побегао за Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што је у манастиру остало. Патријарх Мојсије је касније откупио земљу, а 1720. године подигао ограду. Након тога је црква Светих Апостола добила нов иконостас.

За време аустријско-турског рата 1737-1739. године манастир је такође запао у велике невоље. У другој сеоби патријарх Арсеније IV Шакабента пренео је у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Од друге половине 18. и у 19. веку због тешке економске ситуације није било већих радова, али је ипак у цркви Светог Димитрија поп Симеон Лазовић насликао нови иконостас 1803. године, а три године потом његов син Алексије израдио је иконе за манастир.

Пећка Патријаршија била је опљачкана и 1831. године, од стране Арслан паше босанског. Средином 19. века игумани подижу нова здања у манастиру. Године 1847. у југозападном делу порте обновљена је воденица, а 1850. године до ње се гради конак. Око 1863. године израђен је богато резбарен Богородични трон у цркви Богородице, а 1875. године Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.

 

stazamanemanjica

Литература:

  1. Српска православна црква, Парохија Свети Димитрије Солунски, svetidimitrije.no

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име