Манастир Високи Дечани налазе се поред истоименог места на Косову и Метохији, поред реке Пећке Бистрице. Задужбина је Стефана Уроша III Дечанског. Изградња је почела 1327. године.
Главни мајстор био је фра Вита из Котора, а радове је надгледао архиепископ Данило II. Краљ Стефани Дечански издао је 1330. године ктиторску повељу којом је богато даровао своју задужбину.
После његове смрти, изградњу је наставио његов син цар Душан и завршио је 1355. године. Истовремено када и црква изграђени су конаци и монументална трпезарија, манастир је ограђен великим зидовима са кулом над улазом, а у близини манастира подигнута је и болница.
Живописање манастира почело је одмах након изградње и трајало до 1350. године. Важну улогу у довршењу ових послова имао је Ђорђе Остуш Пећпал, чији је гроб у припрати, заједно са гробовима његове жене Витосаве и Иваниша Алтомановића, нећака кнеза Лазара.
Након Косовске битке, манастир је пао у тежак положај. Кнегиња Милица са синовима посетила је манастир 1397. године, вратила отета имања и богато га даривала. Обновом Пећке Патријаршије 1557. године крећу боља времена за манастир. Од тада па кроз цео 17. век манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања обогаћени су драгоценостима, а у манастиру је постојала преписивачка школа. За време Велике сеобе Срба, под вођством Арсенија Чарнојевића, Турци су опљачкали манастир. Поново су настала тешка времена, али Срби који су прешли преко Саве и Дунава нису заборавили манастир и помагали су га.
У другој половини 18. века обновљени су зидови око манастирске порте и нека манастирска здања. Обнова је настављена и почетком 19. века, када су осликане иконе за иконостасе у параклисима Светог Димитрија и Светог Николе.
Кнез Милош је подигао један конак 1836. године, а кнез Александар Карађорђевић 1849. године поклања ћивот за мошти Светог краља Стефана Дечанског.
Манастир Дечани спада у највеће српске средњовековне манастире. Дугачак је преко 36 метара, широк 24, а висина кубета достиже 29 метара. На источној страни средишњег простора цркве је већа полукружна апсида. Централни део садржи пет бродова од којих је средишњи најшири. Над овим бродовима издиже централна купола која се ослања на четири стуба. Бочни бродови дечанског храма засведени су ребрастим сводом. У бочним бродовима образовани су посебни простори, односно параклиси са апсидама на источној страни. Јужни параклис посвећен је Светом Николи, а на северној страни је параклис посвећен Светом Димитрију. Дечанска припрата је тробродна и нешто је нижа и ужа од наоса. Сваки од бродова има три травеја. Ребрасте сводове, поред пиластра, носе и четири мермерна осмострана стуба у средини припрате.
Црква манастира Дечани грађена је од мермерних квадара у три боје. По својој градитељској сложености, по томе што се романтичко обликовање масе и готички сводови и преломни луци прожимају са византијским, манастир Дечани је заиста јединствен.
Дечанска црква има најбогатију и најочуванију скулптуру рађену у духу романтичког схватања. Четири портала, на западном, јужном и северном зиду припрате, као и на зиду између наоса и припрате, сведоче о богатству дечанске пластике. Најраскошнији је портал на западној страни припрате, где је приказан патрон храма Исус Христос на престолу са два Анђела. У лунети јужног портала је Крштење Христово и уклесани текст о настанку манастира Дечана. На северном порталу приказан је расцветани крст. Довратници и капители портала украшени су флоралним преплетима, а западни и северни фантастичним бићима – кентаурима и аждајама. Изнад капитела западног портала постоје слободне скулптуре лавова и грифона. Богатство декоративне пластике посебно је исказано на дечанским прозорима са бифорама и трифорама, и то прозорима на западној фасади и олтарској апсиди.
Исликавање монументалне дечанске цркве трајало је од завршетка градње, око 1335. па до 1350. године. Радило је неколико сликарских група најбољих живописаца Душановог царства. Њихов задатак је био тежак, како због огромне површине храма, тако и због тематике и богословске сложености. У олтарском простору су уобичајене представе Поклоњење Агнецу и Причешће апостола. Најсложенији простор је средишњи део храма – наос, где је поред устаљеног распореда илустровано и неколико целина из историје Хришћанства. У вишим зонама поткуполног простора су велики празници, нешто ниже су представе из Христовог живота, његова чуда, поуке и страдања, а потом следе сцене из живота Богородице и Богородичин акатист и посебне целине посвећене Светом Јовану Претечи, Светом Димитрију и Светом Николи. У наосу су још приказане и пробране сцене из Дела апостолских, затим старозаветне теме: сцене из Прве књиге Мојсијеве, Прича Соломонових и догађаји везани за пророка Данила. У овом простору доминира монументално Јесејево стабло са Богородицом.
У припрати је посебно значајан циклус Седам васељенских сабора, који су представљени на сводовима, затим циклус о Светом Георгију, а на западном зиду је Лоза Немањића са Светим Стефаном Немањом као родоначелником. Остали простор дечанске припрате углавном је илустрован представама из Календара. Навише места у дечанском фреско-сликарству приказани су ктитори и чланови њихових породица, као и логотет Ђорђе који је заслужан за живописање припрате. Цар Душан је чак пет пута приказан, а лик Стефана Дечанског четири пута. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у Србском средњовековном сликарству. Овај живопис је дело више руку, па је уочљива и стилска неједнакост и разлика у ликовном квалитету. Од бројних сликара који су фреско-писали цркву Христа Пантократора, познато је само име Срђа грешног који се потписао на једном капителу.
Ризница манастира Дечана, по богатству предмета, уметничком домету и историјском трајању, јединствена је у укупном Србском уметничком трајању. Посебну вредност представља читава галерија икона од XIV до XIX века. Сачуван је један број икона са старог иконостаса, затим иконе монаха Лонгина и монументална икона Светог краља Стефана Дечанског из 1577. године. Међу бројним предметима издваја се игумански престо из 1335. године, као и кивот за мошти Светог краља из приближно истог периода. Посебна драгоценост манастира Дечана је крст цара Душана и крст краља Стефана Дечанског. Значајну целину чини и збирка рукописних и старих штампаних књига од XIV до XIX века.
Дечанске испоснице. На окомитим стенама, испод села Белаја, налазе се дечанске испоснице, које се простиру од манастира левом страном Бистрице, узводно, десетак километара, све до села Горње Белаје.
Испосница Светог краља Стефана Дечанског. Ова испосница се налази 5 км од Дечана, узводно уз Бистрицу. Има изглед утврђене четвороспратне камене куле без отвора и улазних врата. У њу се улазило највероватније лествама или кроз призидану приземну зграду на источној страни, која је била полубочасто засведена.
Испосница свете Јелене. Ова испосница је нешто западније од Краљеве испоснице и ближа је манастиру. То је грађевина састављена од два једнака дела, засведена полубочастим сводом, који се са северне и делом са западне стране ослања на стену. Ова испосница је по предању припадала Јелени, сестри Стефана Дечанског.
Средња испосница. Ова испосница се налази између краљеве и Јеленине испоснице.
Испосница светог Јефрема. Поуздано се зна да се у овој испосници (1335) подвизавао Јефрем Пустиножитељ, сабрат манастира Хиландара. После смрти цара Душана овај угледни духовник прелази у испосницу више Ждрела изнад Патријаршије. Као угледни монах и књижевник, два пута је био на челу Србске цркве: биран је за патријарха 1375-1379. и 1389-1392. године, када се захвалио на понуђеном патријарашком трону и поново се посветио испосничком животу и књижевном раду.
Белајска испосница – Храм Пресвете Богородице. Ова испосница се налази на 5 км од манастира Дечана, на левој обали Бистрице. Смештена је у скровитој и природној стени. Била је главна испосница манастира Дечана, где су се сакупљали на молитву и обед сви дечански испосници. У капели ове испоснице сачувани су остаци фресака из XIV века. Посебно је интересантна представа Свете Тројице у облику три Анђела, односно три голобрада лика у једном телу. У испосници цветала је током XV и XVI века преписивачка делатност. Два рукописа, написана у овој испосници, изгорела су 1941. године у Народној библиотеци у Београду. Један број рукописа и осталих црквено-уметничких драгоцености из ове испоснице похрањен је у дечанској ризници.
На жалост, све ове испоснице манастира Високи Дечани оштећене су и обесвећене од стране албанског живља овог краја.
Манастир је данас под заштитом италијанских војника у оквиру КФОРА-а.
Од 2004. године Високи Дечани су на УНЕСКО листи светске културне баштине.
stazamanemanjica
Литература:
- Православна Србија, Високи Дечани – Исус Христос Сведржитељ, pravoslavna-srbija.com
- Манастир Високи Дечани, група аутора, Митрополија црногорско-приморска, ИИУ Светигора, Цетиње, 2011. године.
