Растко Петровић био је, један од најмаркантнијих представника српске авангарде. Он припада групи писаца који су се огласили непосредно после Првог светског рата и образовали језгро српских модерниста. Један од најиновативнијих аутора српске модерне књижевности храбро је, надарено и оригинално промишљао свој тематски корпус еклектично спајајући различите изворе надахнућа баш као и жанрове, поигравајући се формом и језиком.
Словио је за једног од најобразованијих и најдаровитијих писаца своје генерације. Одлично је познавао српску, првенствено народну, као и светску књижевност, али и модерне тенденције европске уметности. Писао је романе, приче, лирске песме, поеме, путописе, есеје. Свој књижевни пут је започео као један од најагилнијих и најистакнутијих представника авангарде залажући се за модерни израз, нову форму и необичну садржину, прожимање жанрова, те за одбацивање класичних чистих жанрова и мешање стилова. Био је део групе српских модерниста која је од 1920. владала књижевном сценом. Чинили су је Милош Црњански, Станислав Винавер, Тодор Манојловић.
Рађање аутора модерне
Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као најмлађе од деветоро деце. Његова сестра Надежда Петровић била је најзначајнија сликарка српског импресионизма. У ратном вихору 1915. године прешао је Албанију са војском и српским народом, а наредне године наставио школовање у Француској, у Ници. Потом је у Паризу уписао Правни факултет као стипендиста француске владе. Истовремено је студирао књижевност и историју уметности.
У Паризу се спријатељио са славим савременицима – Пикасом, Салмоном, Бретоном, Елијаром… Ту је почео да пише своју прву књигу „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“. Написао је и велики број песама и приповедака, које ће почетком двадесетих година објављивати у београдским књижевним часописима Зенит, Мисао, Српски књижевни гласник, у разним дневним новинама и недељним листовима. Петровић је своје радове објављивао и у часописима Путеви (1922) и Сведочанства (1924), у којима се афирмисао модернистиички покрет и зачела клица надреализма.
Пошто је завршио права, Растко Петровић долази у Србију и обилази њене крајеве. Путује по Србији, Далмацији, Македонији, Црној Гори и објављује песме, путописе, есеје, приказе сликарских изложби. Kрајем 1924. године запослио се у Министарству иностраних дела, а 1926. постављен је за дипломатског службеника у Риму, писара у Kраљевском посланству у Ватикану. У Риму је упознао Милана Ракића, песника, тадашњег посланика Kраљевине СХС у Риму. Интензивно се дружи са њим и његовом супругом Милицом, обилази Италију, Шпанију, Турску, Француску. Kрајем 1928. одлази и на велико путовање по Африци. У Београд се враћа 1930. и наставља службу у Министарству иностраних послова.
Живот Растка Петровића, поред стваралаштва, обележила су и бројна путовања – путовао је у Париз, Лондон, Венецију, Kелн… У САД је отишао 1935. када је постављен за вицеконзула у Чикагу, а затим 1936, када је постављен за секретара посланства у Вашингтону. У овом периоду живота путује по читавој Америци, обилази Kанаду и Мексико, одлази на Kубу. У Америци проводи и Други светски рат. Kада је желео да се врати у Србију, 1945. године, није могао – изостали су државна подршка и помоћ. Kао емигрант, Петровић наставља да живи у Америци ослањајући се на помоћ пријатеља. Изненада умире 1949. године. Сахрањен је у Вашингтону, а његови посмртни остаци пренети су 1986. године на Ново гробље у Београду.
На трагу европске авангарде
Оно што одликује европску авангарду у првим деценијама XX века у Европи присутно је и у стваралаштву Растка Петровића. Ту су разбијена и фрагментарна структура, употреба различитих жанрова и стилова, асоцијативно повезивање делова текста, флексибилност просторног и временског кретања. Осим ових формалних одлика, Петровићево дело карактерише и тематска иноватоивност – он је у српску књижевност унео нове теме, ново поимање живота и света, као и ново схватање функције уметности.
Kритичари су навели да хетерогеност књижевног опуса Растка Петровића долази као последица његовог непрестаног трагања за новим изражајним могућностима језика. Растко Петровић се одушевљавао старијим, изворним облицима уметничког и духовног израза, а њих је проналазио како у српској народној књижевности тако и у примитивном стваралаштву афричких и америчких домородаца. Занимало га је веровање у неограничене могућности језика – у своја дела унео је обредне песме, разбрајалице, бајалице, легенде, предања. Односно, врсту песништва која је заснована на веровању да се природне и натприродне силе могу савладати магијом речи.
Своју прву песму Петровић је објавио у Kрфском забавнику 1917. године. Током студентских дана у Паризу почиње интензивно да се бави књижевношћу. Пише и објављује песме, приповетке и приказе сликарских изложби. У овом периоду настаје и његов први роман „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“, који је објавио 1921. у Београду. Овај роман није прихваћен од стране шире читалачке публике и традиционалне критике, али су Иво Андрић, Милош Црњански, Станислав Винавер и Исидора Секулић у њему препознали израз авангардних тенденција и струјања.
Роман је изграђен на преплитању различитих стилова и жанрова, прозе и поезије, фикције и докумената, обухвата веома велики временски распон, од паганског до савременог доба, а, потом, и најразноврсније теме. Петровић у свом првом роману пише о старим Словенима и њиховим боговима, хришћанском паклу, прасловенском јунаку Небору Деволцу и његовим потомцима.
Ова проза ни до данас у књижевној историји и књижевној критици није жанровски дефинисана. У време када је објављена била је модерна по структури, садржини и примењеном уметничком поступку. Први пут у српској књижевности је примењена документарна техника обликовања садржине. Односно, уношење у романескну структуру различитих жанровских облика — одломака из апокрифа, одломака из дела Слово љубве деспота Стефана Лазаревића, легенди, као и историјске грађе. Растко Петровић је био иновативан и испред свог времена – поступак који је он први применио касније је, у савременој постмодернистичкој прози, постала редовна пракса.
Тематске новине у српској поезији
Збирку песама „Откровење“, која је објављена 1922. године, одликују фрагментарност, расплинутост, тежња за онеобичавањем, замућеност значења. Kњига је била лоше оцењена и слабо читана. Донела је 12 песама у којима је Петровић мотиве свакодневице великог града преплео са мотивима из старословенске и хришћанске митологије промишљајући о сексуалности, телесности, младости, поновној тајни рођења… Ово све су биле тематске новине у српској поезији. Растко Петровић је страсно истраживао митске и архетипске елементе, реконструисао их и користио у свом делу.
Јован Деретић је за збирку Откровење навео да је она Петровићев песнички врхунац. И додао: „Петровић је песник снажна дионизијског осећања живота, које се креће између болних и разорних крајности, од ведре, чулне распуштености словенског паганског раја у Бурлесци до мрачне атмосфере уништења, насиља и смрти у појединим песмама Откровења“.
Kритичар Зоран Мишић је у свом есеју навео да у збирци Откровење лирски субјект лута по простору и времену идентификујући се са увек новим самоодређењима: Сунцем (соларни мит, света свадба сунца и зоре), старим Словеном (митолошки слој), Исусом и Јудом (новозаветни слој).
„Унутар лирског субјекта настаје читав космос, он обухвата и читаву историју човечанства, од постанка човека до апокалипсе, а једини чврст ослонац у самодефинисању је свест о сопственој телесности. Специфичан однос према хришћанству, распетост између вере и неверице и потреба да се превреднују неки од основних постулата хришћанства такође карактеришу ову збирку. Смелост Растка Петровића да промишља ове теме уједно је и авангардна провокација и храбар лични чин, али и упитаност модерног човека који се, после учења једног Ничеа или Фројда, суочава са смрћу Бога и расулом свих дотад неупитних вредности.“
Мишић је додао да је Растково „Откровење“ егзалтација нагонске природе човека, из чијег меса извиру све лепоте и сва сазнања – и поезија и религија и морал.
Јединствена трилогија
Године 1927. Растко Петровић објављује свој други роман, „Са силама немерљивим“, који је у блиској вези са каснијим романом „Дан шести“ (главни јунак Дана шестог, Стеван Папа-Kатић, син је главног јунака из романа Са силама немерљивим). Овај Петровићев роман доноси промишљања о сврси живљења, о могућностима човековог остварења. У њему се дешава оно што је предодређено, а јунаци не одлучују о својој судбини и не могу да је промене.
„Дан шести“, последње Петровићево дело, настао је тридесетих година у Америци. Објављен је тек 1961. Године. Забележно је да је Геца Kон одбио да објави овај роман због његове суморне ноте – представљања повлачења српскле војске преко Албаније. Роман се композиционо састоји из два дела: у првом се прати пут седамнаестогодишњег Стевана Папа-Kатића преко Албаније, а у другом делу дочаран је његов живот у Америци, двадесет година касније. А пошто роман „Са силама немерљивим“ говори о догађајима пре Стевановог рођења, често се о ова два Петровићева романа говори као о својеврсној трилогији.
Kритичари су навели да је реч о једном од најбољих српских романа о Првом светском рату и о веома сложеном делу. Пратећи велики број ликова, њихове судбине током рата и албанске голготе, и приближавајући перспективу приповедача перспективи ликова, дефабуларизацијом и фрагментарношћу структуре, са једне, и њеним асоцијативним повезивањем, са друге стране, Растко Петровић, подвукли су критичари, ствара модерно дело које заузима централно место у историјском развоју српског романа.
Вечити путник
Растко Петровић волео је да путује, да истражује непознате пределе, упознаје стране земље и људе, њихове културе. Непрестани покрет, промена средина, урањање у нове пејзаже и откривање нових култура и светова били су насушна потреба великог писца. И тема путовања појављује се, логично, као основа читавог његовог стваралаштва. Петровићево занимање за ваневропске културе, примитивне, односно аутентичне облике живљења, мишљења и стварања одвешће га и у дивљине Африке. Своје доживљаје са овог путовања описао је у путопису „Африка“ 1931. године.
Африка није и једини путопис који је Растко Петровић написао. По различитим часописима он је оставио велики број описа својих путовања по Македонији, Далмацији, Србији, Шпанији, Турској, Либији и Италији.
Трећи роман, „Људи говоре“, из 1931. године, обимом невелико дело, брзо је нашло своју читалачку публику и до данас остало најчитаније Петровићево дело. Роман има сложену структуру и представља авангардни и аутопоетички експеримент. „Људи говоре“ су састављени од дијалога и кратких реплика и заправо представљају енциклопедију говорних жанрова. Ово дело се може одредити и као путопис – реч је о причи коју приповеда путник о становницима једног малог острва, и који, кроз приповедање о људским судбинама, доноси дубоку трагику и осујећеност људског постојања.
Промишљања о уметности и животу
Током свог живота Растко Петровић је сарађивао са великим бројем домаћих и страних часописа, пишући есеје најразноврснијих садржина – ликовне критике и приказе сликарских изложби, културне и историјске расправе, аутопоетичке текстове. Током 1924. године сарађивао је у надреалистичком часопису Сведочанства, написавши неке од својих најбољих и најпознатијих есеја: „Младићство народног генија“, „Наша народна поезија и данашњи народни живот“, „Речи и сила развића“, „Народна реч и геније хришћанства“, „Општи подаци и живот песника“, „Светски рат у страној и нашој књижевности“.
P-Portal.net
