Смирење се, по подвижничким Оцима, састоји у томе да свагда заборављамо све што смо до сада учинили у свом духовном животу. Када учинимо неко добро дело, било да се ради о духовном подвигу или о врлинском делању, дужни смо да заборавимо то што смо учинили, да заборавимо да смо га уопште и учинили, да га се и не сећамо, да се не враћамо на њега, а камоли да са поносом говоримо: „Постио сам, чинио земне поклоне, вршио бдења, давао милости њу!“ још мање тиме треба да се хвалимо пред другима, урачунавајући то у своје „духовне заслуге: Чим учиниш неко духовно дело, остави га за собом, јер је свако размишљање о својим учињеним духовним делима, а поготово оно које је праћено осећањем задовољства или поноса, знак нездраве тј. лажне смиреномудрености.
Нажалост, многи верници, када дођу на исповест, уместо да исповеде своје грехе, набрајају своје врлине: „Оче, чиним добра дела колико могу! Учинио сам ово добро дело, оно добро дело..: Они на тај начин претварају исповест греха, у самохвалисаво набрајање својих врлина! То је често плод духовног неискуства, наивности и раслабљености. Људи то углавном не раде намерно, већ је то последица тога што немају смирења у себи и мисле да су нешто велико урадили тиме што испуњавају своје хришћанске дужности. А сва наша духовна дела су сама по себи – ништа, без садејства Духа Светога, Који облагодаћује, усавршава, и испуњава свако наше дело. Бога је немогуће „купити“ својим добрим делима. Благодат Божију не можемо задобити својим напорима. Наша дела су само смирена сарадња са очишћујућом, просветљујућом, и обожујућом благодаћу Божијом.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
