Стегао мраз, јутро је. Манастир Kовиљ пуст, нигде живе душе. Устоличење патријарха је у Београду, сви отишли на велик дан за некадашњег игумана им. Изби однекуд један монах, али изјаве не дају, блaгослов, вели, немају. А поред самог манастира Живко Митровчан (81), познат као деда Бата, са супругом Радмилом (80). И с нестрпљењем чекају да се патријарх Порфирије појави у Kовиљу.
– Чим дође овде идемо да му честитамо. Да нас благослови – Живко ће с ограде. До пре годину дана живели су у кући мало иза манастира, поред хиподрома. – Стари смо, само живимо, кад је велики снег, не можеш из куће изаћи. И манастиру дамо кућу и окућницу, а заузврат нам купе овај стан овде. Ту смо бар на путу, монаси нам, кад је лед и снег, купе хлеба, донесу, помогну. То је нама наш Порфирије омогућио. Јесте да је одавно отишао у Загреб, али често је долазио у манастир и он нам је помогао, он се за све питао – вели Живко. Радмила се надовезује да цело село зна шта је нови патријарх урадио за манастир, како је све препородио и изградио од када је још пре три деценије дошао ту:
– Свашта је направио. Свега ту има. А и лепо нам је рекао да ће нам све помоћи. И стварно све је уредио да нам све лепо среде, окрече, да деда и ја можемо у ове старе дане мало лакше да живимо. Воли да шета по шуми, стално си га могао видети како шета. А Живко воли да пеца, ту крај манастира, на Тиквари, на Дунавцу. – И ја тако седим, забацим удицу, кад често ето ти га Порфирије. Наиђе, стане, лепо попричамо. Он ми буде навијач. Да што више упецам. Ал пита како смо, како живимо – Живко ће.
Kурир
