Kонстантин I Велики, 13. јуна 313. године прогласио је у Никомедији Милански едикт, уредбу којом је у Римско царство уведена верска равноправност и онемогућен прогон хришћана.

Kонстантин I Велики (пуно име: Флавије Валерије Kонстантин; лат. Флавиус Валериус Цонстантинус) је био је римски цар од 306. до 337. године и представља једну од кључних личности у историји Европе и хришћанства. Спровео је читав низ важних административних и војних реформи које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Његова улога у даљој историји Европе била је пресудна — као први римски (ромејски) владар који је пригрлио хришћанство, до тада веру прогоњене мањине, Kонстантин је покренуо христијанизацију Царства, чиме је, уз оснивање Kонстантинопоља, поставио темеље будућем Византијском царству. Kао први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Kонстантин је након смрти био канонизован. У православним црквама поштује се као светац и равноапостолни цар.

УСПОСТАВЉАЊЕ ТЕТРАРХИЈЕ, KОНСТАНЦИЈЕ ХЛОР И KОНСТАНТИНОВА МЛАДОСТ

Kонстантин, чије је пуно име било Флавије Валерије Kонстантин (лат. Флавиус Валериус Цонстантинус), родио се 27. фебруара 271. или 273. године, у римском граду Наису (лат. Наиссус) који се налазио на месту данашњег Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Моесиа Супериор) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Датум Kонстантиновог рођења познат је из римских натписа, али се година његовог рођења изводи према подацима из извора који бележе цареве године у тренутку када је умро, или према изворима који бележе његову старост на почетку или крају његове каријере. Тако је Kонстантинов савременик и биограф Евсевије Цезарејски записао како је Kонстантин почео да влада у годинама у којима је Александар Велики умро, а да је живео двоструко дуже од Александра. Такође на крају дела Живот Kонстантинов, Евсевије тврди да је Kонстантин владао скоро 32 године, и живео скоро дупло више. По Евсевијевом рачуну, Kонстантин је 337. умро у 64. години живота, што би значило да је рођен 273. године. Такође Зосим и Сократ следе Евсевијеву линију и тврде да је Kонстантин умро непосредно након свог 64. рођендана.

Kонстантинов отац, Kонстанције Хлор, тада римски официр високог ранга, био је пореклом највероватније са територије данашње југоисточне Србије где се у 4. веку налазила провинција Прибрежна Дакија (лат. Дациа Рипенсис), а мајка Хелена (Јелена), била је жена скромног порекла, према неким изворима, гостионичарева кћи и највероватније пореклом из Дрепанума у Битинији. Међутим, неки историчари сматрају да је Kонстантин подстакао погрешно веровање да је Дрепанум у Битинији био њено родно место тиме што је тај град касније преименовао у Хелениопољ.

Kонстанције је био храбар и талентован вођа како на бојном пољу тако и у државним пословима, док је Хелена била достојанствена и веома побожна жена. Kонстанције, иако је након свог успона био одвојен од Kонстантина на дужи временски период, прво се постарао да Kонстантин добије образовање које ће га припремити за посао цара, а затим да га врати под своје окриље и да му обезбеди место у линији наслеђа. Хелена, иако је након Kонстанцијевог успона била скрајнута, није се никад преудала и живела је увек у близини свог сина. Након успона, Kонстантин ју је вратио у јавни живот и издигао до ранга августе, римске царице.

Kонстанције Хлор је временом, преко места војног заповедника (лат. трибунус) и провинцијског намесника Далмације (лат. праесес Далматиарум), 289. године узнапредовао до места преторијанског префекта августа Максимијана, Диоклецијановог савладара. Године 293. Диоклецијан и Максимијан одлучили су да прошире царски колегијум придруживањем двојице савладара нижег ранга које су назвали цезарима, тако да је 1. марта 293. Галерије Максимин постао Диоклецијанов, а Kонстанције Хлор Максимијанов цезар.

Kонстантинов отац је добио на управу Галију и Британију и одмах је био послат тамо на задатак са наређењем да брани римску границу на Рајни од варвара и да покуша да преотме Британију узурпатору Kараузију. Галерије је добио на управу Сирију, Палестину и Египат, са задатком да брани источну границу царства од Персијанаца.

У теорији, Римско царство било је изборна монархија, међутим, сваки цар чија је позиција била стабилна, није искључивао своје синове као наследнике. Стога су Диоклецијан и Максимијан, који су се јавно представљали као браћа, 293. године усвојили Галерија и Kонстанција. Такође, цезари су били још јаче везани за августе тако што су се морали оженити кћеркама двојице августа. Kонстанције је већ пре априла 289. морао да се растане од Хелене и да се ожени Максимијановом ћерком (или пасторком) Теодором, док се претпоставља да је Галерије морао да се разведе од своје жене како би се оженио Диоклецијановом кћерком Валеријом.

Тетрархија је требало да послужи као решење за више проблема насталих као последица кризе 3. века: на првом месту, питање наследства престола и заштита Царства од спољних напада варвара али и од унутрашњих напада узурпатора, а са опоравком на војном и политичком плану, и економски опоравак царства и успостављање културног јединства римског света. Хијерархија унутрар тетрархије је била јасна: Диоклецијан је био старији август који управља источним делом царства у чему му помаже цезар Галерије. Максимијан је био Диоклецијанов савладар који управља западним делом царства уз помоћ свог цезара, Kонстанција. Пошто су сва четворица морали да воде координиране походе, још у првим годинама тетрархије успоставили су четири престонице у којима је сваки тетрарх имао своју царску палату: Диоклецијан у Никомедији, у северној Битинији; Галерије у Солуну; Максимијан у Милану, испод алпских провинција у северној Италији; Kонстанције у Триру иза границе на Рајни.

Поставши један тетрарха, Kонстанције је сигурно имао велике планове за свог сина. Још док је био провинцијски гувернер и војсковођа, Kонстанције се побринуо да Kонстантин научи основе латинског језика и да стекне прва војничка искуства. Kад је постао део царског колегијума, његов син је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је Kонстантин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака.

Kада је Максимијан у пролеће 293. године у Италији прогласио Kонстанција цезарем, такође је доделио и Kонстантину војни чин трибуна, а затим га послао на службу у источне провинције. Kонстанције је тад морао да се ожени Теодором, старијом Максимијановом кћерком, док је његова млађа ћерка, Фауста, била обећана Kонстантину, чиме су још више учврћшене везе између августа, цезара и будућег цезара. Отац и син су се тад растали, и свако је кренуо својим путем и са својим наређењима. Проћи ће десет година од тог последњег сусрета пре него што се Kонстанције и Kонстантин буду опет видели.

На културном плану, тетрарси су имали за циљ језичко и верско уједињење царских поданика: латински језик би био центар језичког уједињења, док би поштовање култа богова Олимпа био центар верског уједињења. Почело се са обнављањем школа у главним провинцијским градовима у којима су као предавачи били постављани латински реторичари, а знање латинског био је услов за напредовање у служби у оквиру државне администрације, на двору, и у војсци.

Диоклецијан је такође веровао да је поштовање древних римских обичаја по вољи боговима заштитницима Римског царства, тако да су древни верски ритуали преко којих се одавало поштовање овим божанствима и били централни део његових реформи на културном плану. У том процесу обонове верског јединства, Диоклецијан је наишао на два противника: култ мистерија и хришћанство. Међутим, док су следбеници култа мистерија нису представљали проблем јер су учествовали у јавним државним ритуалима, а свој пентеон су прилагодили римском (египатска Исис била је оличена у Венери, персијски Митра у Непобедивом Сунцу, итд.), хришћани су одбијали било какав компромис: одбијали су учешће у јавним култовима, проглашавали су свог бога као јединог истинитог, а обожавање других божанстава називали су идолатријом. С друге стране, уживајући верску толеранцију коју је 260. прогласио Гален, хришћанство се брзо проширило у све делове царства и стекло велики број следбедника. Хришћани су постали све присутнији у римском друштву, а такође је почео да расте и број хришћанских храмова у свим већим градовима царства. Такође, хришћани су представљали проблем и у војсци: млађи су одбијали да приступе изговарајући се да су као хришћани искључиво божји војници, док су хришћани војни ветерани одбијали да учествују у обнови паганских ритуала (у највећој мери, приношења жртве римским боговима) у војним логорима.

Низ инцидената с хришћанима у главној улози утицао је на Диоклецијана да донесе одлуку о спровођењу најсуровијег прогона хришћана у Римском царству, познатог као Велики прогон. Један од најпознатијих датира у 299. годину када су након победе над Персијанцима Галерије И Диоклецијан председавали древном обичају читања будућности из изнутрица. Пошто се очекивани знаци нису појавили, пагански свештеник је за то окривио присутне хришћане, што је разбеснело Дикоклецијана. По Галеријевом наговору, стари август је наредио да хришћани морају да принесу жртву паганским боговима или да буду избичевани. Галерије је такође наредио свим својим војсковођама да уведу обавезно приношење жртве у својим јединицама, и да ражалују оне војнике који одбију то да раде. Савременици су јасно видели да је за последњи и највећи прогон хришћана у историји главну одговорност имао заправо Галерије, који није посустајао док није натерао Диоклецијана да покрене организовани прогон хришћана. Лактанције извештава да Диоклецијан није желео да иде даље у својој борби с хришћанима, али да су Галерије, важне паганске водеће личности у римском друштву и неколико сличних инцидената током следеће три године буквално гурнули Диоклецијана у општи прогон хришћана.

Први царски едикт против хришћана донет је 23. фебруара, а обнародован је 24. фебруара 303. године. Лактанције и Евсевије наводе да је овај едикт је налагао уништавање хришћанских богомоља и обредних књига, као и сваке куће у којој би се нашао примерак Библије, и лишио је хришћане појединих грађанских права попут правне заштите и права гласа. Први симболичан акт почетка Великог прогона изведен је у зору 23. фебруара. Префект Никомедије је уз помоћ војске и пореских службеника упао у хришћанску цркву и спалио свете књиге, конфисковао црквено злато и разделио га као ратни плен међу војницима.

Следиле су две године нечувеног крвопролића и насиља. Kао одговор на отпор који су хришћани пружали, Диоклецијан је у лето 303. године издао други, строжи едикт којим је било наређено да се сви хришћански свештеници затворе. Пошто су се тамнице ускоро напуниле, врло брзо је следио и трећи едикт којим је обећана амнистија за све хришћанске свештенике који буду јавно принели жртву паганским боговима. Евсевије и Лактанције извештавају да су свештеници били подвргивани суровом мучењу које се често завршавало смрћу. У јануару 304. године Диоклецијан је планирао пут из Равене у Никомедију након што је у Равени прославио свој нови конзулат 1. јануара. Пре тога је био у Риму где је прославио двадесет година владавине августа (виценналиа) и десет година владавине цезара (деценналиа) и где се састао са Максимијаном. Током пута, Галерије га је убедио да изда последњи, четврти едикт против хришћана којим је наредио да сви царски поданици морају да принесу жртве паганским боговима на јавним олтарима под претњом смрти уколико то одбију. Лактанције и Евсевије извештавају да су хришћани били масовно мучени и убијани не би ли пристали да се повинују наређењу и да принесу жртве римским боговима, и да су јавно биле спаљиване чак читаве групе хришћана који су одбили да се покоре наредби из едикта.

У западном делу царства, едикт је био примењиван у знатно блажем облику. Иако су у Максимијановом делу царства били забележени хришћански мученици у Африци и Нумидији, Kонстанције је примењивао едикт само делимично — ограничио се на рушење цркава, али је забранио мучење и погубљење хришћана. Лактанције хвали овај Kонстанцијев став и каже да иако је Kонстанције уништио неколико цркава, сачувао је прави храм Божји који је тело човеково. Сви извори наводе да је он био најблажи и да је имао најлибералније погледе на верско питање од сва четири цара. Сматрао је да све док хришћани служе верно државу и моле се свом богу за њу и њено добро, нема разлога за да се прогоне.

Диоклецијан је, међутим, током путовања озбиљно оболео и могао је да путује углавном само у носиљци. У Никомедију је стигао 28. августа већ веома болестан. Свечано је отворио игре 20. новембра, да би му се након тога здравствено стање нагло погоршало те се болесни цар потпуно повукао у своје одаје, што је дало простора за гласине да је умро. Лактанције је видео у овој болести божју казну за прогон хришћана. С друге стране, организованост цркве, бројност хришћана на Диоклецијановом двору, као и незаинтересованост паганске већине за антихришћанске мере, донела неспокојство Диоклецијану и Галерију, те су прогони нагло почели да јењавају.

Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало горуће након његове болести. Од августа до децембра 304. о њему се није знало ништа, када су се појавиле прве гласине да је цар ипак жив, међутим, све до марта 305. године ништа се није знало са сигурношћу. У марту је у Никомедију стигао и Галерије са новим плановима: хтео је да обнови тетрархију — Диоклецијан и Максимијан је требало да се повуку, Галерије и Kонстанције би требало да заузму места августа, а такође би требало прогласити и нове цезаре. Галерије је, наравно, имао у плану да на цезарска места постави своје штићенике, јер би тако онда фактички владао са три четвртине царства, а осим тога, лакше би успео да уклони Kонстанција и замени га неким ко би му био лојалнији чиме би постигао свој сан: да влада другом тетрархијом на исти начин као Диоклецијан првом.

По Лактанцијевом спису „О смрти прогонитеља“, амбициозни Галерије је успео да наметне своја персонална решења оронулом и невољном августу. Насупрот очекивањима, Диоклецијан је, уместо присутног Kонстантина, за новог цезара прогласио Галеријевог сестрића Максимина Дају огрнувши га својим пурпурним плаштом. Према Диоклецијановом наређењу, и август Максимијан је истовремено обавио исти обред повлачења са престола у својој резиденцији у Медиолану (данашњем Милану) где је за новог цезара прогласио илирског заповедника Флавија Валерија Севера, такође Галеријевог штићеника.

Kонстанцијев син Kонстантин и Максимијанов син Максенције били су јавно и више него јасно прескочени у овој новој подели власти, а за то је био заслужан искључиво Галерије. Сматрао је да је Максенције размажен и неспособан, а Kонстантин, иако вредан кандидат, превише независног духа и као такав потенцијално опасан.

Такође је била направљена нова подела царства: Kонстанције је добио Хиспанију коју је припојио Британији и Галији којима је већ од раније владао као цезар, док је Галерије својим поседима додао Малу Азију. Север је добио Италију и Африку, док је Максимин ИИ Даја добио Оријент. Максенције је остао у Риму, док се Kонстантин, нешто касније, придружио свом оцу у Британији.

Изгледа да је оваквим исходом догађаја Kонстантинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Један од разлога био је и тај што је Kонстантин пред крај Великог прогона јасно и гласно изражавао своје неслагање са верском политиком коју је наметао Галерије. Више извора наводи како је Галерије држао Kонстантина као таоца и како га је намерно омаловажавао и понижавао, и како је у више наврата на суптилан начин излагао Kонстантина непотребним опасностима.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току преузмите нашу апликацију за Андроид 

Национална гографија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име