Живимо у коморама у којима одјекују наша уверења, затвореним за све „иритирајуће” информације без обзира на њихову истинитост или важност, па не ширимо слику света и своје знање.
Како се осећате када неко из вашег друштва крене да заступа политичке ставове који су сасвим супротни од ваших? Највероватније непријатно, изиритирано. Било да уђете у отворени сукоб мишљења, било да оћутите, сигурно ће вам бити непријатно и пожелећете да напустите друштво.

Људи тако функционишу: избегавају оне информације које нису у складу са њиховим постојећим уверењима, а траже оне информације које их потврђују. Разлог за то је што људи на основу својих претходних искустава, сазнања и закључака формирају једну слику о себи, другима и свету, која чини њихову истину.

Само пријатне истине

Ова унутрашња „истина” је систем уверења на који се људи ослањају крећући се кроз живот. Управо због тога што морају да верују себи, својим чулима и својим проценама, овај систем уверења мора да буде чврст, ригидан и отпоран на промену. Последица је да када се неко сусретне са чињеницама које су у супротности са његовом истином, онда осећа непријатност и тежи да их омаловажи и одбаци.

На сличан начин људи бирају пријатеље. Кандидати за пријатеље су они људи са којима делимо сличне вредности, уверења и погледе на свет. Такви људи нам пријају, одакле и долази реч „пријатељ”. Друге и друкчије избегавамо.

Када су се појавиле новине и часописи, људи су куповали само оне који су потврђивали њихове вредности, погледе на свет и политичка уверења. Сматрали су да су само такве новине објективни извор информација. Тако је и данас. Како се часописи на тржишту боре за преживљавање и за профит, они се труде да понуде такве садржаје који ће привући пажњу и бити пријатни што већем броју људи. Резултат су високи тиражи „жуте штампе”. Када су се појавиле комерцијалне телевизије, оне су следиле исти пут, што нас је на крају довело до доминације „ријалити културе”.

Убрзо након појаве интернета, настале су различите интернет компаније које су нудиле виртуелне социјалне мреже и друге сличне сервисе. Све оне имају два лица: оно које је окренуто корисницима којима бесплатно задовољава неку потребу, и оно друго окренуто другим компанијама којима продају те исте кориснике као „робу” за циљано оглашавање. Како профит интернет компанија зависи од броја корисника, оне су морале да привуку што већи број људи, и да те људе што боље упознају. То знање им је омогућило да корисницима циљано продају саме себе: да се сваком кориснику социјалне мреже појављују само они садржаји који ће му бити пријатни, а да ће они који су му непријатни бити искључени. За ту сврху компаније су развиле компјутерске програме, алгоритме који су постали „уредници” пратећих садржаја свачијег појединачног профила. Тако су сваком кориснику представљани они садржаји који су у складу са знањем које компанија има о њему. Последица је да је сваки корисник без свог знања изложен једној филтрираној слици света, тако да он бивајући уверен да посматра свет, заправо гледа један мехур од филтрираних информација који је подешен управо због њега – персонализован.

Виртуелне социјалне мреже омогућују истомишљеницима да се удружују у групе или „племена” чији чланови једни другима потврђују и учвршћују уверења о неком политичком или другом питању. Припадници других „племена” су непријатељи који шире „лажне вести”, а сваког појединца који се супротстави племенској „истини” треба исмејати, деградирати и линчовати на истим тим мрежама.

Сметња развоју

Између нас и медија постоји несвесни дослух о пријатности. С једне стране сами тражимо оне информације које потврђују наша уверења, а с друге нам други људи, медији и интернет сервирају исте такве информације. Живимо у коморама у којима одјекују наша уверења, а које су затворене за све „иритирајуће” информације без обзира на њихову истинитост или важност. Уместо да ширимо слику света и своје знање, остајемо, без своје свести у томе, унутар наше „ехо коморе”.

Све то има бројне негативне последице јер уместо да медији разбијају наше заблуде, они их потврђују ради сопственог профита. Уместо да у демократији грађанин буде изложен различитим политичким виђењима, он резонира у својој ехо комори. Бројни су аспекти живота у којима „мехури” и „коморе” спречавају и индивидуални и колективни развој.

 

Аутор: др Зоран Миливојевић

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

politika.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име