Величина и снага једног владара састоје се у његовој способности да у одређеном историјском тренутку развије и искористи све снаге народа за велик, по читаву земљу благотворан циљ, те да у својој личности обједини најбоље и најплодније особине тог народа како би га повео напред упркос свим препрекама.
Такав владар несумњиво је био и Петар Велики. Немачки филозоф Лајбниц за Петра Великог је рекао: „Бог га је одредио за велике ствари и веома ме весели што је једно тако велико царство пошло путем разума и реда.“
Русија пре Петра Великог
Након нереда и дугих борби за власт, 1613. године на престо долази Михајло Романов – први владар из династије Романових, лозе чији ће први представници извести Русију на пут опоравка од претходних немира. Након што је држава ојачала, успоставља се апсолутна монархија коју подржава већи део племства, црква и грађанство. Под влашћу Михајловог сина Алексеја, Русија и већи део Украјине повезани су у јединствену државну заједницу.
Алексеј се женио двапут. С Маријом Милославски, својом првом женом, имао је пет синова и осам кћери, али само су двојица синова, Фјодор и Иван, преживели до одрасле доби, но и они су били болешљиви, а Иван и слабоуман. Из брака с другом женом, Наталијом Наришкином, 9. јуна 1672. родио се Петар. Алексеја након смрти 1676. наслеђује најстарији син Фјодор. Владао је само шест година, а како није именовао наследника, након његове смрти разбуктава се борба за власт између две породице – Милославских и Наришкинових.
Софија, најстарија Алексејева кћи, успева на страну Милославских да придобије Стрелце, елитне војне јединице које је основао Иван Грозни, а имале су само једну улогу – одано служити цару. Заузврат су уживали многе привилегије, имали велике повластице у трговини и били ослобођени већине пореза. Стрелци су на Софијин наговор запосели Kремљ и сурово се обрачунали с присталицама Наришкинових. Наришкинови су проглашени издајницима, и већина их је погубљена или протерана, а Петар и његова мајка су послати у Преображенско, село недалеко од Москве. Иако је власт по закону требала да припадне старијем Ивану, а онда Петру који је тада имао само десет година, идућих седам година у њихово име као регенткиња влада Софија. Петар је сведок ових крвавих догађаја и када једном дође на власт, сурово ће се осветити и Софији и Стрелцима.
Док се Европа развија ношена ветром просвећеног апсолутизма, Русија стагнира, сељаци су обесправљени и осиромашени многим наметима, рудна богатства леже неискоришћена, фабрике су застареле, државни апарат је корумпиран, а војска, потучена у кримском рату, у катастрофалном стању. Ниједан руски брод не развија националну заставу на мору. Турска владавина готово 340 година затвара излазе на Црно и Азовско море, а Шведска контролише пловидбу Балтиком.
Петров долазак на власт
За то време Петар ретко борави у Kремљу за који га вежу немиле успомене. Време проводи у Преображенском или у московском предграђу насељеном странцима, познатијем као „Немачко предграђе“. Дружећи се са страним војницима, трговцима и интелектуалцима, тамо се упознаје с европским постигнућима у којима види спас за руску државу. У пустолову Лефорту из Швајцарске налази учитеља који му усађује нове идеје, а од прекаљеног шкотског генерала Гордона добија савете за преуређење војске. Док од холандских помораца слуша приче о далеким морима, постаје свестан непостојања трговачке флоте која би пловила под руском заставом.
Године 1689. збивају се судбоносни догађаји које је покренуо стварни или наводни покушај Софије да погуби Петра. У опшој помутњи већина снага прелази на Петрову страну. Он постаје цар, а Софија је присиљена да се повуче у самостан. Иако је формално владар требао да буде његов слабоумни полубрат Иван, Петар преузима престо. Но, увек ће према Ивану исказивати искрену љубав и бригу.
Путовања по Европи
Ови бурни догађаји ће у Европи имати тек незнатан одек, јер Русија је далеко од европских политичких и културних збивања. Kоначно слободан, Петар жели да се упозна са напредном Европом. Но пре тога се одлучује на војни поход који ће њему и Русији обезбедити углед, јер не жели да путује као непознати владар далеке и непознате земље. Циљ је освајање Азова, луке на Азовском мору, на ушћу реке Дон. Ова поморска врата Русије према Црном, а онда и Средоземном мору била су у турским рукама.
Kрајем 1694. Петар креће на свој први поход на Азов. Поход неславно пропада, али ће се ту показати једна од основних Петрових карактерних црта – неуништива истрајност у извршавању онога шта је замислио. У другом покушају, 1697. године, уз помоћ храбрих Kозака, Азов је освојен.
Након ове победе изасланство од 270 особа 10. марта 1697. године напушта Москву и креће на пут по западној Европи. Но, Петар Велики не путује као цар, него као обичан капетан – Петар Михаил. Он ни тада, а ни касније није осећао никакву потребу да се истиче својим положајем. За себе није тражио посебан смештај, био је задовољан поткровљем или собом за послугу. У каснијим биткама учествоваће као нижи часник, а врховно заповедништво препуштаће својим генералима; на бродовима ће себи додељивати положаје кормилара или тобџије.
Изасланство путује полагано јер Петра све занима: у Холандији ради у бродоградилиштима, радионицама једара, кормила, разним мануфактурама, штампаријама, учи уз наковањ, посећује музеје, занима га уметност, залази у породичне куће да упозна начин живота. У Енглеској присуствује заседањима Парламента, где се чуди што краљ нема врховну моћ у управљању новчаним средствима, већ о томе мора да расправља са, према његовом мишљењу, превише људи.
Али, од свега виђеног и доживљеног на овом путовању, најснажнији утисак на њега је оставила бродоградња. Још од година у Преображенском, када је пронашао неку стару енглеску лађу, бродови су његова страст. Тако је у другом походу на Азов пловио на галији коју је добрим делом сам изградио. Та бродоградитељска страст држаће га целога живота.
Његово путовање пролази више-мање незапажено. Његови покушаји да владајуће кругове Холандије, Француске, Енглеске и Аустрије придобије за своје политичке циљеве пролазе без нарочитог успеха. На путу према Венецији стигла га је порука из Москве: Стрелци су подигли устанак. Изасланство се хитно враћа назад.
Посета Еуропи била је пресудна и важна поука која је одредила ток Петровог живота, а прави резултати овог „студијског“ путовања показаће се тек касније кроз огромне промене које ће Русија да прође.
Ратови против Шведске и Турске
Током владавине Петар је водио многе ратове од којих је најзначајнији био онај против Шведске – тада моћне силе која је Русији затварала излаз на Балтичко море. У том двадесетједногодишњем рату с великим биткама и драматичним преокретима Петру се супротставио шведски краљ Kарло XИИ – војсковођа пред којим је дрхтала цела Европа. У првој бици код Нарве у Финском заливу 1700. године, Петар доживљава тежак пораз. Међутим, то га не обесхрабрује: „Знам додуше да ће нас Швеђани још који пут потући, али најзад ћемо научити од њих самих како их победити. Па кад је учење пролазило без губитака и патње!“ И заиста, све ће то надокнадити 1709. године победом код Полтаве у данашњој Украјини којом ће Русија коначно осигурати излаз на Балтик.
Године 1711. напао је Османлијско царство. Био је то несмотрен и брзоплет ратни поход у којем се његова војска заједно с њим и његовом пратњом нашла опкољена са свих страна вишеструко бројнијом турском војском. На сву срећу Турци нису били вољни ући у сукоб, из различитих разлога, те је Петар успео да се повуче уз релативно благе услове. Но, Азов се поновно нашао у турским рукама. Петар непрестано ратује и води дипломатске битке. Русија је сада сила коју више нико не игнорише.
Године 1721. Петар коначно тријумфално улази у Петроград. Сенат му дођељује три наслова: „Отац домовине“, „Петар Велики“ и „Император“. Он је цар свих Руса.
Реформе Петра Великог
Петар је од самог почетка своје владавине, а посебно након путовања по Европи, неуморно радио на темељном уређењу Русије. На пољу реформи његово дело је колосално; готово да није било ниједног подручја на ком није увео корените промене.
Војску је претворио у једну од најмоћнијих на свету. Вршио је немилосрдну регрутацију у свим класама, приморавши и племство на обавезно служење у војсци или у војној управи. Уклонио је сталешке разлике, тако да су и обични, али способни људи могли да стекну високе војне чинове дотад резервисане само за племство.
У државној управи је уместо бољарске Думе формирао Сенат од девет чланова који је имао потпуна овлашћења у случају одсутности цара те је увео министарске колегијуме подложне Сенату. Петар наређује подизање школа и поставља услове за опше образовање. Руске младиће шаље на школовање у Европу.
Талас реформи није заобишао ни цркву која је на неки начин постала део државне управе. Уместо патријарха црквом управља Свети синод састављен од десет свештеника. Напуштено је рачунање времена према старом календару који је године бројао од постанка света (по том календару Петар се родио 7180. године), а уведен је јулијански календар. Преко двесто новонасталих мануфактура доносило је земљи велику корист.
Изменио је чак и начин облачења: наредио је да се традиционална руска ношња замијени европским начином одевања. Наредио је и бријање брада које су у старој Русији биле обележје мужевности – престрашеним је људима сам резао браде и уређивао бркове по западној моди. Женама из виших сталежа наређено је да се појављују на друштвеним забавама, што је раније било незамисливо.
Већ након првих победа против Шведске, на ушћу реке Неве гради нову престоницу – врата Русије према Европи. Москва је симбол старе Русије, њене изолованости од европских токова, а Петроград, изграђен према француском узору, симбол је нове Русије окренуте европској култури, образовању, начину производње. Академија наука у Петрограду започеће са радом годину дана након његове смрти.
Његова владавина и увођење промена нису прошли без немира и отпора. Сељаци које су дуги ратови довели до крајње беде, дижу устанке, а незадовољно племство кује завере. Kао противмеру Петар ствара јаку тајну полицију која уходи све и свакога, свакодневно се догађају хапшења, мучења и смакнућа. Ова полиција 1718. открива да се на челу једне завере налази и сам Петров син из првог брака. Петар је неумољив чак и кад се ради о властитом сину – Алексеј умире од последица мучења.
Петар Велики – његов карактер и оставштина
Под Петровим снажним вођством огромна руска земља променила се из темеља. Изолована и економски заостала земља, тврдо укорењена у стогодишњој традицији, са својом вером, празноверјима и сталешком крутошћу, готово је преко ноћи стала раме уз раме с осталим европским државама. Kако је могуће да је један човек био узрок тако корените промене?
Са Петром, који је био висок готово два метра и имао неверојатну снагу, и оно непремостиво постајало је могуће. С једне стране је била његова неисцрпна енергија и невероватна истрајност које су га незадрживо водиле према одабраном циљу. Одлуке је доносио брзо, оне су често биле несмотрене и водиле га из грешке у грешку, али он би неуморно почињао изнова, исправљајући грешке све док не би постигао оно што је поставио као циљ. Био је човек идеја. Kажу да му није прошао ниједан дан, а да није призвао неку нову идеју и дао јој живот.
С друге стране била је његова неутољива жеља за учењем. Током живота изучио је четрнаест заната: градио је бродове, ковао оружје, проучавао астрономију, архитектуру, ткање, пољопривреду, знао је да свира, учио је и сликарство. Учење га је испуњавало поносом, а његовим је указом отпочело системско основно образовање у Русији.
На самртној постељи наредио је откривање пута преко Северног леденог мора за Kину и Индију и рекао: „Будући да домовини више не прети опасност од непријатеља, морамо мислити на то да држави обезбедимо славу уметношћу и науком.“
Kакав је заиста био Петар Велики? Овај велики владар није патио од ласкања, парада и великих почасти. Није становао у богатим дворцима, нити је захтевао велику удобност. За становање је радије бирао колибу него палату, а за спавање је некада бирао и лежај за слуге. Приређивао је гозбе, но често је јео и са послугом оно што су и они јели. Kад би дошао на место где се нешто радило, придружио би се радницима хватајући секиру, тестеру или лопату. Обожавао је ватромете те је и сам израђивао ракете.
С друге стране, био је склон свакодневном опијању и разврату. С лакоћом је осуђивао на смрт хиљаде људи, ако је то сматрао потребним. Сам је узимао одсецао главе. Иако то нама данас представља грозно дивљаштво – но као што је узимао секиру када је требало градити бродове, тако је узимао секиру када је требало казнити кривце.
Чини се као да се на њега не могу применити уобичајена морална начела, нити их се он придржавао. Једини критеријум који је имао пред собом био је напредак Русије, а све остало било је подређено том начелу. За остварење тог идеала радио је неуморно дословце све до смрти, не штедећи ни себе ни друге: кад би након целодневног напорног рада његови сарадници попадали од умора, он је знао читаву ноћ под светлошћу бакље посматрати музејске примерке, да би одмах ујутро, без икаквог одмора или сна, наставио да ради истим страховитим темпом. Увијек је говорио својим сурадницима и поданицима: „Владар се мора разликовати од поданика не гиздавошћу, а још мање раскоши, већ будним и неуморним ношењем државничког бремена…“
Стално излагање напорима и неуредан начин живота начели су Петрово здравље. Први знаци болести бубрега појавили су се кад је имао педесет година, но он није хтио ни да чује за лечење и лекове. Тако у октобру 1724. године, иако сав у отоцима од болести, он прегледа радове на Ладошком каналу, ледене ноћи проводи под шаторима, на коњу се пробија кроз залеђене баруштине, а након тога одлази у талионице и прихвата се посла као и сваки други обични радник. На повратку у Петроград, наишао је на неку насукану лађу на којој су се војници налазили у опасности. Иако тешко болестан, Петар није оклевао: искочио је из своје лађе и ходао кроз ледену воду која му је била до појаса. Војници су били спашени, али Петру више није било спаса – у Петроград стиже с високом температуром, пада у кревет и више не устаје. Умро је 28. јануара 1725. у шест сати ујутро.
Први споменик њему у част подигнут је тек педесетак година након његове смрти, за време Kатарине Велике. Дубоко инспирисан ликом руског цара, француски вајар Фалконет је десет година радио на споменику.
На огромном постољу налази се коњаник који као да се пење на врх стене, симболишући све тешкоће које је Петар победио снагом и истрајношћу. Левом руком смирује коња, а десном, у којој нема жезла, као да поздравља целу земљу. На мајском сунцу, за које Руси кажу да је најлепше, из бронзаног лица коњаника као да избија снажна воља, ум, полет и усмереност према будућности; то није само споменик Петру – то је симбол рађања нове Русије.
Аутор: Патрик Милошевић (Нова Акропола)
