Да ли сте знали да је чувена српска књижевница била у роду са Милевом Марић Ајнштајн?
Мирослава Мира Алечковић је била српска књижевница. Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду. Била је удата за српског сликара Саву Николића, с којим је имала троје деце, ћерке Неду и Милу и сина Срђа. Писала је песме и романе, а објавила је више од 50 књига за децу и одрасле. Била је учесник Народно-ослободилачког покрета (НОП) у току Другог светског рата.
За своја књижевна дела, али и велику храброст коју је показала у борби за ослобођење Југославије добила је бројне награде и признања. Заједно са колегама књижевницима основала је омладински књижевни часопис Змај, чији је главни и одговорни уредник била пуних 40 година. Осим тога, била је секретарка, потпредседница и председница Удружења књижевника Србије, те у неколико наврата бирана за председницу Савеза књижевника Југославије.
Њена дела преведена су на 20 светских језика, а она је говорила њих десет. Збирке песама које Мира Аличковић написала део су бројних антологија, читанки и школске лектире у Србији и региону.
Детињство и образовање
Мира Алечковић је рођена 1924. године у Новом Саду, а од своје друге године живела је у Београду. Њен отац, Машан Алечковић био је новинар и дописник из Шпанског грађанског рата. Пореклом је из Херцеговине, тачније из места Засад недалеко од Требиња. Њена мајка, Драгица Драга Трпинац била је инспектор поште и једна од ретких телеграфкиња у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца (касније Kраљевина Југославија). Драгичина мајка се девојачки презивала Марић, а њен ујак је био Милош Марић, отац математичарке Милеве Марић Ајнштајн.
Иако је живела и школовала се у Београду, летње распусте је проводила у Новом Саду и на Kосову код тетке Јелене Трпинац, професорке књижевности која јој је усадила љубав према српској народној поезији. Од деде Младена Трпинца, који је по занимању био опанчар, наследила је велику љубав према људима. Волела је да чита, па је прочитала сваку књигу која би јој дошла под руку. Похађала је француску основну школу, а већ са седам година написала је песму која је објављена у новинама.
Оља Ивањицки, жена непоколебљиве храбрости, харизме и префињености: Због ње је цео свет знао за Србију!
Породица није била нарочито богата, па је Мира већ са 12 година почела да даје инструкције из српског и француског језика и математике. Завршила је француску и српску гимназију, а тадашњи патријарх српски Варнава стипендирао је њено школовање јер ју је сматрао веома надареном за књижевност и филозофију.
Била је једна од најбољих ученица песникиње Десанке Максимовић, с којом је до краја живота била добра пријатељица. Након гимназије уписала је славистику и општу књижевност у Београду, те дипломирала као најбоља студенткиња у класи професора Александра Белића. Потом је кренула на постдипломске студије у Фушеовој школи у Паризу, која је била део Универзитета Сорбона.
Други светски рат
Године 1939. док је још ишла у средњу школу постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СKОЈ), а од 1941. године била је чланица партизанске илегале у Београду. Тадашњем француском министру спољних послова предала је петицију српске омладине против рата, али то ипак није спречило напад на Београд. Током немачке окупације Београда гађала је каменицама заставе са кукастим крстовима по граду, те певала пародију немачке песме “Лили Марлен”, због чега су је ухапсили припадници Гестапа.
Пребијали су је и мучили, а захваљујући Српској православној цркви напослетку је пуштена из затвора. Чим је побегла из Београда придружила се Народно-ослободилачком покрету. Докторка и књижевница Саша Божовић ју је примила у ратну службу, па је већи део рата провела помажући рањеницима. Њена храброст и пожртвованост у рату донели су јој чин резервног војног старешине.
Након рата добила је Орден за храброст у антифашистичкој борби и руску отаџбинску медаљу. Француски председник Шарл де Гол прогласио ју је Витезом Легије части, а 40 година касније Голов наследник Франсоа Митеран прогласио ју је Официром легије части. Награђена је и медаљом за храброст Великог руског Отаџбинског рата.
Издаваштво и књижевност
За Миру Алечковић се може рећи да је писала одувек. Још као гимназијалка и студенткиња објављивала је своје песме у бројним листовима, али је ратни вихор и борба за ослобођење ставила књижевност у други план. Ипак, по завршетку рата и ослобођењу Београда почела је да уређује књижевне часописе за омладину и да пише песме. Уредила је први број листа Пионир и наставила да уређује листове Омладина, Полетарац и Младост.
Прву збирку песама под називом “Звездане баладе” објавила је 1946. године. Подстакнута муком коју је преживео народ на подручју Југославије писала је родољубиве песме. Другу и трећу збирку песама под називом “Дани разиграни” и “Три пролећа” објавила је 1949. године. Свој први роман “Сребрна коса” објавила је 1953. године. Заједно са колегама књижевницима основала је лист “Змај”, чија је главна и одговорна уредница била наредне четири деценије.
Писала је књиге за одрасле и децу у којима их је учила да љубав према другима и према својој земљи и племенитост могу бити главни покретачи свега. Њена лирика је искрена и једноставна, а такав је и језик којим пише, што је веома блиско деци. Зато су њене књиге и данас омиљена лектира многим генерацијама. Написала је текстове песама “Друже Тито ми ти се кунемо” и “Југославијо” које су касније постале незваничне химне тадашње државе.
“Године су прошле пуне мука, гинуло се за слободу немо, или с песмом уместо јаука: Друже Тито, ми ти се кунемо. Весеље се шири на све стране, сад слободно по земљи идемо – ал, велике памтићемо дане, Друже Тито, ми ти се кунемо…”
И након рата наставила је да се бори за слободу и социјалну правду. У свом роману “Јутро” описала је бесомучну борбу за власт, а суђење књижевнику Гојку Ђогу описала је речима “Јадно ли је друштво које суди песнику”.
Подржала је демонстрације студената које су 1968. године озбиљно пољуљале послератно јединство народа и новонастале југословенске државе. Седамдесетих година објавила је три збирке поезије – “Сунчани солитери”, “Да живот буде љубав” и “Сањалица”. Сарађивала је са многим књижевницима у земљи и иностранству. Са песникињом Десанком Максимовић дружила се од гимназијских дана, а писац Бранко Ћопић јој је био кум. Дружила се и са књижевницима Душком Радовићем, Рашом Поповим, Миком Антићем и Ћирилом Kосмачем. Сарађивала је и са многим страним писцима, попут Пабла Неруде и Андреа Марлоа.
Више од 40 година била је председница Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска и председница Друштва Југославија – Норвешка. Осим тога била је активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Основала је и уређивала библиотеку “Епоха” у којој је први пут објавила дела француског књижевника Марсела Пруста и чешког писца Франца Kафке.
Говорила је десет језика, а њена дела преведена су на 20 – француски, италијански, руски, пољски, летонски, грузијски, словачки, грчки, украјински, мађарски, македонски, словеначки, румунски, бугарски, албански и монголски.
Професор Андреј Базилевски, шеф катедре за славистику на руском државном Универзитету сачинио је “Антологију српске поезије 20. века” у којој су се нашле и песме Мире Алечковић. Антологију је штампао Славистички институт Московског државног Универзитета, а песме је превео лично Базилевски.
Мира Алечковић је преминула 27. фебруара 2008. године у Београду. Сахрањена је 3. марта уз највише војне почасти у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. У име Удружења књижевника на њеној сахрани говорио је књижевник Перо Зубац.
Осим њега, од Мире се опростио и њен пријатељ и почасни члан Петроградске академије наука и уметности Александар Сергејевич Плевако који је истакао да му је књижевница била велика пријатељица која му је “помогла да схвати Србију и њену душу”. Српска глумицаРада Ђуричин прочитала је њену песму “Порука једне сенке”, а Зубац стихове њене песме “Дечани”.
Сви ви који сте живи, док сте живи, живите, сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења, сви ви који можете да волите, волите, сви ви који можете да заборављате, заборавите како сте били гоњена зверад по друмовима и ваша клецава деца угљен пећима! Прихватите проломе тишине доброћудним рукама, ви јачи од ветра и виши од облака и већи од неповратне празнине, ви живи, и себе продужите за онолико за колико вас се буду сећали, јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути, и узалуд ће погаче туге за вама неко ломити, и узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили и туговати за вратима неким која нисте отворили…” (Порука једне сенке)
курир стил
