Трансхуманизам, као филозофски и научни покрет, настоји да превазиђе ограничења људске биологије употребом технолошких средстава. За трансхуманисте, садашње стање човечанства представља тек предисторију, увод у оно што ће се сматрати правом историјом човека – оном која почиње након постизања технолошке сингуларности. Овај појам сингуларности, често коришћен у футуристичким разматрањима, означава тачку у којој ће технолошки напредак постати толико брз и свеобухватан да ће створити нови облик интелигенције, трансцендирајући човечанство у „постљудску“ еру.
Трансхуманистички идеал, често описан као настојање да се створи Homo Deus (човек бог), подразумева значајно проширење људског животног века, али и квалитета живота. Уместо да смрт, болести и телесна ограничења буду непромењиве константе људског постојања, трансхуманизам види науку као начин да се ови проблеми превазиђу кроз иновације у биотехнологији, киборг технологији и наномедицини.
Прелаз од човека ка трансчовеку: појмови колективне свести и тела без органа
Суштински елемент трансхуманистичке идеологије јесте еволуција човека у трансчовека, који ће бити ослобођен не само биолошких ограничења, већ и индивидуалног идентитета. Овај концепт је дубоко повезан са идејом колективне свести и појмом сингуларитета, у којем људски мозак и свест постају интегрисани у глобалну мрежу, чиме се ствара нови облик постојања. У овом контексту, можемо користити терминологију Жила Делеза и Феликса Гатарија, који говоре о „телу без органа“ као о концепту који превазилази традиционалне категорије индивидуалног и биолошког.
Трансхуманисти предвиђају да ће човечанство у блиској будућности користити неуротехнологије, као што је Neuralink, да би омогућило директно повезивање мозга са сајбер-простором. Ово повезивање има потенцијал да радикално промени концепте индивидуалног идентитета и личне аутономије, јер ће човек постати део огромне мреже свести, слично како је приказано у концепту „Матрикса“, где свест појединца постаје само сегмент колективног когнитивног система.
Етичке и религијске импликације трансхуманистичког пројекта
Иако трансхуманизам обећава радикално побољшање људског живота, он се истовремено суочава са озбиљним етичким питањима. Појам „човека-бога“, који трансхуманисти заговарају, дубоко је усађен у идеје секуларизације и пост-секуларне теологије. Док хришћанство учи о обожењу човека по благодати, у којем личност и индивидуалност остају интегрални, трансхуманизам нуди другачију визију у којој се личност губи у колективној свести.
Овде је кључно питање биоетике: да ли је жеља за превазилажењем биолошких ограничења кроз технолошке иновације облик прогреса или дехуманизације? Нестанак индивидуалне воље у колективној свести може се посматрати као крај људске слободе, што трансхуманизам чини супротним многим религијским и филозофским традицијама које уздижу индивидуалну аутономију и моралну агенцију.
Tрансхуманизам као нови облик есхатологије
На крају, трансхуманизам може бити схваћен као нови облик есхатолошке визије. Иако се разликује од традиционалних религијских есхатологија, као што су хришћанска или исламска, овај покрет обећава трансценденцију људских ограничења кроз технолошки напредак, стварајући своју верзију „раја на земљи“. Међутим, остаје питање да ли ће тај рај заиста бити такав или ће водити ка губитку човечанства у процесу његовог трансформисања у нешто потпуно другачије.
Тиме се отвара питање: да ли човек заиста жели да постане оно што трансхуманизам нуди, или се ради о дубокој егзистенцијалној дилеми која чека свој одговор?
