То село било је посебно за мене. Имало је два пута у долу и на брег. Можете мислити брег у равној Војводини. Летњи распусти планули би у тој равници, као жито на ватри.
Имао сам дружину из улице.
Волели смо лутати без циља и красти краставце, парадајз и махуне мака од кога би се после дуго смејали.
Дудиње црне и беле сладиле су наше детињство.
Тог дана ни сам не знам како обрели смо се у уја Браћином воћњаку. Најели се накиселих јабука и понели у мајицама свако по десетак.
Нисмо знали уја Браћу, ретко је залазио у своје њиве, тежак човек који није волео људе. Тог дана изашао је од негде право на нас. Гледали смо га не знајући ко је. Растегљене мајице пуне јабука прво су му упале у очи. Ми смо се наивно смешкали и пожелели му добар дан.
„Шта радите овде?“, питао нас је преко сламке коју је жвакао у крају усана.
Шешир му се био накривио на лево.
Жмиркали смо од сунца и у глас готово одговорили, „Послао нас уја Браћа по јабуке“
„Тако дакле.“, рече кроз шеретски осмех.
Климали смо главом, чекајући да кренемо.
„Какав вам је тај уја Браћа?“ питао је…
„Мало задрт“, каже моја баба, преузех на себе одговор, „Он је њен даљи брат!“
Само је пљуцнуо у сртрану. Ми смо и даље наивно веровали да је то неки најамски радник.
„Ми га не познајемо“ охрабрих се ја.
„Знамо га само из прича“…додах неспретно
„Познајете ли га ви?“, упитах ни сам не знам зашто.
„Некад сам га знао, а сад више не:“, промрмља…
„Задрт човек…“
Отрчасмо даље и скоро да би заборавио овај догађај да не купих јутрос неке јабуке на пијаци истог тако реског укуса који ми заголица непца и пожелех да их уместо у цегер ставим у задигнуту мајицу.
Али на мени беше бела кошуља и кравата. Ове јабуке купих јер сам као сваки папучар ишао на пијацу да се не свађам са женом.
Задрта је баш к’о уја Браћа…
Сад, нисам сигуран што почех ово да ли баш због јабука…..
