Само би Рембрант знао насликати толико бора колико је његово лице живот извезао, густо као гоблен. Очи су му једино одавале живост. Цаклиле су се испод тешких смежураних капака који као да нису припадали тим младим очима. Мало избачена горња усана стварала је забринут израз лица. Можда је то било и због ретких седих бркова који су као висибабе висили надоле.
Памтим да је увек носио шешир, штофани, црни. Често би сагињао главу кад га потресе прича и онда се није могао видети тужни израз лица ни бол у очима. Тај шешир био је маска за свет. Везао се за њега као да је део тела који му недостаје.
Млада гола жена села је на затворен клавир испред њега. Топлота коже већ је правила мрље на лакираном дрвету. Знојила се.
„Хајде, шта чекаш!? Сликај ме!“ Подвикнула је старцу. На десној бутини имала је плаву подвезицу, то јој је била једина гардероба.
Узео је у руке фотографски апарат и нанишанио је. Руке су му дрхтале, никако није могао да нађе прави угао. Најзад је скинуо шешир са главе и пружио жени.
“ Ево ти, стави га испред међуножја“, рече јој промукло.
Севнула је бленда као да је шешир коначно добио праву прилику.
Жељка Башановић Марковић
