Желудац му не ради како треба. Никад и није. Још као млад превијао се од болова после хране. Чињеница је била да није варио ни велике количине среће а камоли тугу.
Ноћ се простирала својим сатенским црнилом а он је загледан у звезде седео на трему ногу скупљених испод браде. Тај положај, чинило му се да осим што стишава звук црева, умирује и тело.
Бол је јењавала а тиме је пробавни тракт уступао вођство можданим ћелијама и мисли су се закуцавале једна у другу као она колица испред великих трговина што су ланцем везана једна за друга и само их новчић може развојити
Али није новац био тај који би његове мисли развојио.
Чуо је кораке и лупање улазних врата.Чекао је да види ко долази. Комшија Тома помолио је прво главу и климнуо у знак поздрава. У десној руци чврсто је стезао стару кутију са шахом у којој су разбацане звечале фигуре од абоносовине. Спустио је ноге са столице и руком са пода дохватио флашу ракије која је стајала уз ногу стола. Насуо је ћутке у две мале чаше. Тек онда скренуо је поглед на комшију како би наздравили.
-Није ти добро комшија? упитао је Тома. Одмахнуо је главом невољно, као да није прилика да се прича. Ћутали су дуго загледани у ноћ. Тишина их је гутала као живот што поједе халапљиво године и деценије као да их има на претек. Шах одавно нису играли иако га је Тома сваки пут доносио за сваки случај, као да није знао да им се никад више неће играти. Тако је било још од оне партије кад се Томина жена само срушила ту поред стола носећи им кафу, без најаве у пола потеза, шах-мат. После ње више ништа није било исто.
Остала је њена свилена марама која је као неки експонат висила у предсобљу. Вијорила би се сјајна и танка чим би се улазна врата отворила и то је уливало неку наду као да му шаље тајне знаке да још негде бди око њега. Томин живот био је одувек тежак, али после женине смрти био је неподношљив. Вртео се око куће избегавајући да прича. Комшија је био једини који је њихово дружење прихватао ћутке или са мало речи. Имао је и он своје разлоге. Додуше, било је то баш давно тек су се били замомчили и некако су се обојица загледали у лепу Дару девојку чији је отац држао трговину у центру. Крили су то један од другога у нади да ће опсесија проћи. Умели су да се изборе са емоцијама или су бар тако мислили. Њихов однос није се променио ни кад се Тома оженио Даром и кад су добили прво па друго дете. Био им је увек ту и надохват руке. Никад се није женио и није му то недостајало. Породица и жена били су му излазак из сопствене зоне комфора а он компромисе није волео. Живот је ионако пролазио својим путем очешавши се о сваког путника намерника хтео он то или не. Волео је да се сећа Томине Даре и увек би пипнуо ону мараму у ходнику, нежно и горњом површином длана. Цео дан мирисала му је рука на њу. Евоцирало му је боју њеног гласа и мимике, топлину њеног погледа који као да се сједињавао са његовим зеницама негде далеко изван овог места, ма изван свемира. Тамо где није било никаквих моралних затега ни обзира који би човека изнуривали грижом савести. Љубио ју је уснулу и снену док је мирисало на тек покошену траву и њену влажну косу, сједињавали су се изнова и увек млади и срећни као првог дана.Веровао је да тако изгледа вечна љубав. То веровање га је још увек држало за учмали живот самца у малој варошици на самом рубу једне регије где су живели људи сити једни других. Од те ситости и моралне и материјалне увек га је болео стомак и прорадио би му чир који је смиривао ракијом и тишином. Тишином коју је само једна жена могла да наруши и увек тако на самој граници између јаве и сна, на почетку једне младости и на измаку промашених очекивања. Гледао би задивљен у небо где се она скривала иза сјајних звезда и нико га није могао убедити да то баш нису све звезде и да има сателита.
Његова чежња пловила је парчетом неба изнад мале веранде чекајући да се ипак нешто опипљиво деси и пред очима сијале су оне очи тамне као Дарине и марама јој се вијорила око белог врата, баш као онда кад ју је први пут пољубио и заклоео се да ће ћутати.
Заклињао јој се овако сваке вечери и једино желудац није прихватао ту заклетву, кидао га је у болу и бунио се раздирући читаву утробу. Желудац је био тај који је одувек знао да никад неће моћи да свари тај животни оброк до краја.
