Чуло се хорско певање, доле низ улицу код Патријаршије. Низ усне су им прелазиле отпеване речи и клизиле у ноћ као лаки поветерац низ јакне тек обучене после дугог, топлог лета.
Спреман сам гледао у окрњено огледало дебелог резбареног рама. Ухватих себе како као гимназијалац вежбам позе у којима лепо делујем. Склизну ми осмех са усана и душе као да је то па било важно. Видећу се са једном старицом већ на измаку снага која ми је у детињству значила као неко мој, или утеха ни данас не знам. И да ли ће ме се она сетити, ни то није важно сада, ја се ње сећам и тих година када није било лако одрастати остављен од породице.
Када сам погледао на сат било је четврт до девет и лагано сам кренуо онако нагиздан и чистих, изгланцаних ципела дуж улице, ногу пред ногу. Могао сам пешке па тако и учиnih. Застао сам на тренутак пред великим масивним вратима пре него кажипрстом притиснух звоно из све снаге. Врата се отворише недуго затим и закорачих у предворје застрто мало похабаним итисоном бордо боје. Мирисало је на неко средство за полирање дрвета. Добро вече, рекох у празној просторији док још нисам ни био свестан да нека сићушна прилика седи у фотељи ниже просторије, код прозора. Безизражајно ме је гледала и без речи. Збуних се на тренутак процењујући старичин поглед покушах да добијем на времену. Одлучих да ћутим. Ћутала је и она, гледајући негде мимо мене…
****
Огњене, ти си велики дечко, немој плакати. Сад ће теби Олгица скувати паленту са шећером и млеком. Видећеш како храна лечи све боли душе, нарочито млеко. Осмехнула се у пољубила ме у леви образ, док сам јој се ја умиљавао уз скуте као мачка. Сетих се наједном тог нашег првог сусрета, ево овде на сред собе осетих мирис угрејаног млека и шећера који је горео на рингли. Жена која је радила ту као домаћица ухватила ме је за раме и очима показала ка вратима.
Видели сте је господине, можете ићи сад. Невољно сам кренуо ка вратима и последње што сам чуо је старичин глас „Склоните то млеко са ватре чујем како кипи….“
Врата се за мном затворише нечујно, дуж улице мирисало је на покипело млеко толико да су ме језик и очи пекле. Сузе сам ипак задржао, одрастао у међувремену.
Више је никад нисам видео, Олгицу, жену поред које сам одрастао и пио врело млеко.
