Опет сам сањала оца. Здрав и млад, каквог га се на јави више не сећам. Испружио је руку ка мени, кад сам је прихватила заплесали смо. Добро је играо. Шапнуо ми је у косу: „Само се опусти, ја водим!“
„Сећаш ли се кад сам те одвео на рингишпил пред нову годину? Возили смо се на балерини а њена хаљина се виорила као таласи.“ Затворила сам очи. Сигурност ме је обузела целу. Поверовала сам да је све стварност, никад ме ни један мушкарац до тад није тако спокојно водио.
Опуштао ми се сваки мишић и осећала сам да ме носи у ритму музике.
„Ниси ми требала ставити новац у џеп сакоа“, шапну ми одједном,“непотребно је, ништа ми тамо не треба.“
Ћутала сам јер више ништа није било важно, бојала сам се прекинути ово блаженство и на секунд.Само сам се осмехивала и спустила браду на његово раме. Нисам сигурна колико ми је било година у том сну. Ни то није било важно. Ваздух је мирисао на мемлу и земљу и тек тад видех му флеку на реверу.
„Где си се испрљао?, питах га тихо, „Није то ништа“, рече ми, „то је од земље, нисам стигао да очистим!“
Окретали смо се у круг небројено пута, коса ми је падала на лице и тек тад осетих како су му руке хладне.Покајах се што не ставих неко ћебе, али онда се сетих да лети не би имао где са њим.
„Само ћути!“, рече ми одједном као да ми чује мисли. Следеће чега се сећам је сунце које бојажљиво пушта зраке кроз драперије.
Будим се у својој спаваћој соби.Поред мене нема никог.Спокојуство је нестало са доласком јутра.
Он је нестао одавно, уз понеки долазак кроз сан.
„Добро јутро,како си спавала?“питао ме је муж кад сам ушла у кухињу.
Доручак се спреман пушио на столу.“Једи, ја сад журим“, добацио ми је у пролазу и спустио усне у моју косу.
Нисам била гладна, запалих цигарету и сркнух црну кафу. У том диму поново осетих чудесну моћ спокоја који ми је овога пута никотин пружио.
Покушавала сам упорно да се сетим нечег што је било толико далеко да га је једино мрак могао призвати. Јутро и нови дан били су упорни да ме врате у стварност.
Полако сам устала и отворила прозор. Ноћас је падала киша и све је мирисало на земљу.Сетих се неке велике туге која је чекала да ме загрли тог јутра кад већ није било бржих.
Код врата, док сам излазила из кухиње, сретох у огледалу тамне и крупне очи непознате девојчице коју је јутро одвојило од родитеља. Само сам спустила поглед да ми у очима не види тугу.
Стид још увек постоји. Видела сам га јасно!
