Однекуд се чује лавеж паса.
Допире преко ушорених кућа великог сокака.
Село прекривено снегом, акустично као глува соба.
Лежим у соби до улице. Дрвени, стари прозори слабо дихтују. Споља
допиру и звуци и хладноћа.
Карирано ћебе између два дупла прозора одавно нема улогу изолатора
који би задржао оштар ветар са Карпата.
Неке тегле са џемом и слатким од дуња са орасима горе су на
шифоњеру, ко зна колико већ стоје.
Шустикле на ивицама полица су одавно биле чисте.Упркос томе
рајснадлама су чврсто закачене за дрво.
Ватра у шпорету пуцкета и чини се да је то једино живо остало у овој
кући.
Крцкају суве цепанице и нека дрвца за потпалу.
Топло је и оџак срећом лепо вуче, нема дима у соби.
Размишљам, када су последњи пут видели дим из њега.
Јутрос сам стигао и одмах се бацио на посао. Средио шта се средити
могло до мрака.
Село не тражи газду, него слугу. Зато сам и отишао из њега.
Испоставило се да газди има превише свуда па се брже-боље вратих док
још и слуга могу бити, сам себи.
Пси се и даље чују. Одлучујем да сутра набавим и ја једног, можда и
два.
Са тим мислима тонем у сан. Негде на дну градске вреве где сви брзо
живе и лудују, заспах срећно у селу на крају света.
На ту срећу морало се чекати.
За њу не знају ови који се још нису вратили, а још мање они који нису
ни одлазили.
Умирише се и пси.
Заспали смо сви уморни као слуге, без бриге о газди.
Жељка Башановић Марковић
