Тог дана била је ужасна спарина и сунце је пржило сакривено испод облака. Око подне, Илија седе на кауч у летњој кухињи, ослони се на наслон са десне стране и заспа. Узалуд смо га будили и тресли његово тело, Илија беше заспао заувек.
Била је средина лета кад је умро Илија. Старац од седамдесет лета, могао је поживети још коју годину али, ујна пожури да каже : „Умиру и млађи, лепа је то старост!“
Цело село у подножју планине сјатило се у кућу још истог поподнева да изјави саучешће. Илија је био од виђенијих људи и сви су га знали. Глас се ширио муњевитом брзином и народ је само навирао а стрине су кувале кафе и насипале ракију за покој душе. Црни Илија јесенас је пекʹо ту ракију не слутећи да ће је служити за његов парастос.
Склонише намештај по ћошковима собе са улице, а на средини ставише мртвачки покров на мањи сто. Сеоски берберин средио је деда Илију за ту прилику, штрицнуо му бркове а косу загладио на раздељак. Ковчег је био отворен тако да су сви могли да га виде последњи пут. Руке су му биле прекрштене на трбуху и спазих да нема бурме на десној руци. Ујна је ухватила мој поглед, повукла ме за руку у крај: “Скинух је да га због два грама злата не откопавају битанге.“ Шапнула ми је на уво. Ћутао сам иако сам знао да ће је већ сутра продати као ломљено злато у вароши. Никад је нисам волео. Била је од оних жена које би сваком нашле ману а да притом сопствене нису желеле да виде. Била је себична и џангризава женетина.
Изнели смо ковчег нас шесторица браће од ујака и тетака. Ћутке и у колони кренусмо путем гробља које је било иза деда Илијине куће, на крају села.
Сахрана беше као и све друге. Жамор окупљених људи и певање опела, панаија у куглицама и ракија у пластичним чашама сабили су ми тугу у очи, а она је капљала без икакве гримасе на лицу и сливала се низ образе.
Они најближи пријатељи и рођаци дошли су на даћу покојнику после сахране. Жене су износиле овале пуне хране на сто. Нисам могао ни залогај да прогутам.Ракија је већ некако клизила. Врућина је и увече била несносна па су се муве накупиле изнад стола привучене мирисом хране.
Седео сам у челу стола пушио цигарету за цигаретом и пио, кад је Радиша мој стриц сео до мене.
Десним дланом треснуо ме је по леђима да сам се накривио на страну.
– Сине мој, немој се секирати бадава.
– Видиш, лето је дошло после хладне зиме, алʹ и оно ће проћи, остаће сећања Све што дође мора и да прође, тако и наш Илија. Ко се родио мора и да умре!, завршио је реченицу као неку оду за деду.
– Кад се човек роди њему се одмаʹ отвори рупа у земљи и чека га, додала је ујна
Погледао сам је преко дима цигарете упорно мислећи где ли је та њена рупа да је однесем до ње.
