Док корачам дуж Савског кеја доле на пристаништу, бројим кораке. То ме смирује јер тражи потпуну концентарацију. Нема боље забране мислима да ми навиру и муче ме својим прохтевима за решењем. Волим овај град, кад наслоним главу на његове обале буде ми лакше, овде код реке, док ми се Београд радује и теши ме да ће све бити како ваља. Једна мисао ме ипак прогања и упорно тражи пут мојих вијуга, удара у слепоочнице и пулсира као сигуран знак да сам жива, да корачам. Корачам зато све брже и брже, на самој ивици да потрчим или можда полетим. Чујем ударање стопала по бетонским плочама дуж шеталишта док поскакујем између рупа које су свуда,упорно бројећи тих хиљаду и двеста тридесет пет корака до Небојшине куле…
Недостајање убија, горе него куршум. Цепа и кида, дуго и натенане, научила сам током времена док је много воде протекло Савом…
Рат је већ увелико беснео када су је њени из Босне некако пребацили за Србију. Мајка само рече: „Долази нам родица, помоћи ћемо колико можемо.“
Радовала сам се.Била је неколико година млађа од мене али у том узрасту након средње школе мало се та разлика да приметити. Како сам била јединица везах се из све снаге за ту девојку.
Одмах сам уочила да туга не јењава у њеним очима, чак ни онда када се смеје.
Много је волела једног муслимана, то је био један од разлога што су је њени послали овде. Схватих да јој је мој град дошао као нека казна. Живот је чудо! Могла сам се заклети да Београд све пригрли као велика мајка али ето овога пута испаде зла маћеха.
„Нису одобравали ту везу ни пре рата јер је друге вере.“, говорила ми је.
-„А шта срце зна, за њега је љубав једини Бог!“, настављала би, а ја сам ћутала у немогућности да пронађем неке паметније речи.
-„Прећутно су се слагали Божић и Рамазан“, процедила би кроз зубе.
Причала ми је да је абортирала два пута пре рата јер се надала да ће се ситуација променити и да ће њени на крају ипак пристати на њен избор и пригрлити зета друге вере. Никако се није мирила са том чињеницом да се то не би ни десило, упорно кривећи рат и то лудило међу људима. Знале смо обе да је то слаба утеха и да су на њеном поднебљу владала нека друга правила.
’’А он, он је био леп, најлепши у околини. Висок и кршан, модро плавих очију и дубоког гласа.“, шапутала ми је ноћу када легнемо да не пробуди укућане.
Прва љубав јој је био, а зна се да то заборава нема, па колико год да се брани. Ноћима ми је причала о њему, дању је почела да се виђа са земљаком који је био доста старији и ожењен али је имао девиза да ту разлику некако премости. Тешила се по београдским кафанама уз музику са њим, наручујући песме које су је до јутра ударале право у срце. Није била у контакту ни са ким, чак је и своје избегавала.
Мајка јој је писала писма, кратка и уопштена. Питала је да ли је продала пушку коју су јој дали пред полазак не би ли имала неки динар за себе. Испоставило се да пушка има неки фелер у цеви а и тих година се оружје могло купити лакше него пакло цигарета.
Била је љута на мајку. Брат и отац били су војна лица и загрижени овим проклетим ратом. Њих није ни помињала. Убрзо сам схватила да не прича о стварима које је погађају.
Прихватила сам то без поговора и нисам постављала сувишна питања, искључиво оно што она жели да исприча сам пажљиво слушала. Толико сам могла да учиним за њу, бар да јој не копам дубље по ранама кад сам већ имала ту срећу да не проживим толико страхота у свом учмалом животу.
Испоставило се да јој ожењени зема даје и шаком и капом па је ускоро одлучила да оде од нас за Немачку. За почетак код неких мајчиних рођака.
Само је једнога дана устала, спаковала своје ствари и отишла, док смо били ван куће.
Никада нам ни разгледницу није послала. Као да је била љута и на нас.
Много година касније нашла сам њен дневник испод паркета моје собе коју смо делиле.
Искрзане ивице мале наранџасте свеске на коцкице тресле су ми се у дрхтавој руци…
Било је исписано само неколико страница, ситним искривљеним рукописом.
фебруар ʹ92
У мемљивом подруму нас осам жена тискамо се у један кут преплашене и још не верујићи шта се десило. Први пут да није било мојих другарица из улице јер су биле муслиманке.Недостају ми, са њима сам одрасла.Хладно ми је, а глад не осећам. Све што имам код себе налази се у ранцу, пар пресвлака гардеробе и ову свеску у којој пишем.Ако преживим данашње гранатирање писаћу још. Страх ме је и напољу тутњи, пробаћу да заспим.
март ʹ92
Сада смо у неком бункеру. Смрди на влажну земљу и неопрану људску кожу. Пребацили су нас наши ноћас преко шуме и згаришта где су некад биле куће.Да сам којим случајем морала сама не знам куда би. Не препознајем сопствено село у коме сам се родила и одрастала.
Лоше ми је од глади и страха. Милеви баба Љубициној је позлило, рекоше јој да је син Милан рањен. Не смем да мислим о ничем пређашњем. Сви се праве да спавају. Одох и ја.
мај ʹ92
Ноћас су све силовали. Мене нису једино. Он је био у екипи и још пар момака које знам, његових другова. Није дао да ме пипну, али ме је шутнуо ногом у стопак и кроз зубе просиктао…“Вашљива курво.“
Нека топлота обавила ми је целу утробу од тог ударца осетих жмарце низ читаво тело. Сетих се нашег последњег вођења љубави, мириса његове коже и зноја. Шапата храпавог и страственог тик уз моје лево ухо. Мојих руку око његових рамена и ноктију које му заривам у леђа.Пољубаца и обећања да ништа није јаче од љубави….
А било је…. Рат је поделио Фатиму и Весну, кадаиф и ванилице, јаретину од прасетине,муслимане од срба….
А опет смо се спајали у овој мемљивој рупи жељни освете и бесни једни на друге, без икакве свести или емпатије о томе како је пре било, и да ли је било?!
****
Сузе су ми се сливале саме. Вратих свеску испод паркета, као да ћу тиме заташкати грешке са обе стране.
У Нурембергу се само пет година касније наша родица венчавала са Алмиром, послала је позивнице велике и беле с бурмама од златне фарбе која се пресијавала по картону.
-Не плачи, узикну мајка,удаћеш се и ти има времена!
Повукох инстиктивно ногом по паркету на оном месту да се не види да је одлепљен од бетонске кошуљице.Све остале рупе биле су некако залепљене.
Сава више није била иста, пркосно се мрешкала, а њене београдске обале имале су ново рухо, имала сам га и ја и више нисам бројала кораке. Коначно сам стигла саму себе.
