Опсовао је сочно, готово шапатом али се глас прелазећи преко дебелих усана довољно угустио да је парао тишину и испуњавао зрак.
Окренуо јој је леђа и кренуо у правцу у коме је изговорио псовку. Девојка је ту поред, подизала расуте папире са пода. Под је био прљав и она је дувала у папире верујући да ће их тако очистити. Након тога вратила их је у фасциклу са осталим актама.
Чврсто их је стегла под мишком. Мушкарац је гледао негде у даљину, смркнут и само је стезао широку вилицу да су му се мишићи контраховали толико да је деловало да ће провирити из танке коже.
Опет је опсовао. После ове друге псовке деловало је да му је лакше.
Сетио се мајке, и она је знала опсовати али не тако као он у срџби већ онако, безвезе, тек онако. Погледао је у девојку са тим мислима али је она гледала негде у даљину.
Био је април и у граду је готово све процвало. Последњих дана дувао је неки ветар и латице су лежале по тротоарима као да их је неко бацао мислећи да су конфете. Радници градске чистоће чистили су свакодневно шпицастим метлама од прућа али узалуд.
Када се доселио у град пре три године био је крај априла и улице су исто изгледале. Али не воли тога да се сећа, тада је био изгубљен, нереално верујући да је све то само привремено избеглиштво и да ће град напустити исто тако брзо као што је и дошао. Али није било тако.
Сада је грађанин као и остали странци који су на овај или онај начин завршили или боље речено отпочели своје животе.
Крајичком ока примети да га девојка с папирима гледа али кад јој узврати поглед она скрену поглед у правцу где су стајале две пуније госпође у незграпним костимима и са идентичним на потиљку натапираним фризурама.
Лаганим корацима пришао је девојци а она се махинално ухвати за џеп и поче тражити нешто само њој знано.
„Јел дуго чекаш?“, рече гутајући пљувачку и померајући адамову јабучицу више пута.
Девојка само климну главом и премести се леве на десну ногу искорачивши у напред.
Ћутали су неколико тренутака.
Одједном девојка се окрену према њему и помало пискавим гласом изговори „Брзо то иде, само треба бити стрпљив:“
Мушкарац се самоуверено насмешио. У том тренутку дођоше неке жене у групи и прођоше тик уз њих, да се нису померили уназад сигурно би се сударили.
Сада су стајали ближе једно другом искористивши ову ситуацију да се зближе макар физички.
Обоје су гледали за пролазницама.
„Не знам зашто се гурају кад ће чекати као и ми.“, прозбори девојка уз осмех тек да би нешто рекла.
Мушкарац је насмејао а девојка склони прамен косе са лица који је почео да је голица.
„Ма, пусти!…“изусти мушкарац.
Она се измакну и поче опет да претура по фасцикли, као да се изненада сетила нечега.
Како је био близу виде гомилу формулара од којих су неки били непопуњени.
Прозваше оне жене у костимима и оне уђоше заједно. Чекали су у тишини на свој ред.
„Знаш шта,“ рече мушкарац, „преко пута кувају одличну кафу, чекам те тамо!“ рече и већ се окрену па пође.
Девојка је изненађено гледала и само руком показала на врата.
„Нећу данас, сетих се да немам све папире“, рекао јој је уз осмех.
„Бићу за столом при излогу да бих те видео кад долазиш!“, рече уместо поздрава.
Жустрим кораком прешао је улицу и заузео сто у кафетерији, припалио цигарету и чекао поручену кафу.
Највише је чекао девојку којој ни име није знао али је видео још пре десет дана како истом овом улицом пролази и обећао је себи да ће бар кафу са њом попити.
Подсетила га је на једну Азру из његовог завичаја о којој ништа није чуо од кад је отишао. Силно је желео да му ова не измакне тако као она. Далеко од окриља завичаја и кодекса понашања и очекивања желео се заљубити поново.
Сањарио је о срећи и коначном миру па макар и у овом страном граду. Видео је као на филму себе и ову девојку како седе у дневној соби док су им на кући прозори окићени венцима раскошно као за Божић, осетио је мирис куваног вина,каранфилића и цимета.
Чуо је жагор деце са косама какве је она имала баш као Азра, боје багремовог меда. У мислима га је тргла слика коју је угледао преко пута улице. Девојка је ишла усправне главе држећи за руку високог смеђег младића и привијала се присно уз њега.
Вртело му се у глави и жар цигарете пекао му је прсте а није имао снаге да се помери.
Ушли су у кафетерију заједно махнувши му пријатељски.
„Да вас упознам, ово је мој вереник“, рече девојка а он ју је чуо као кроз маглу. Отворила је фасциклу и прижила му неке папире.
„Ово ће ти требати, то је новина од данас, сигурно их немаш!“
Климао је главом разрогаченим очима као риба на сувом.
„Журимо, извини, други пут ћемо попити по кафу, онако земљачки!“
„Е, да, не рекох ти своје име. Ја сам Азра а ово је Мома!“, показа на вереника.
Мушкарац је немо климао главом са намештеним осмехом на дебелим уснама.
Када су као ветар излетели из кафића, процедио је своје име кроз зубе али га нико није чуо.
Није ни било важно, опсовао је у себи. Некад је боље не изговорити оно што мислиш, надао се да ће све проћи лако као оне латице које су упорно терали са тротоара метлама баш као и он своје луде мисли.
Закорачио је на улицу газећи тешким корацима по граду који није његов желећи да га покори као што су њега покорили.
Псовао је и псовао, верујући да ће се угушити од тих масних речи.
