По путу се слузаво гегао пуж. Велики и импозантан с кућицом. Некада су деца певала: “Пусти пуже рогове, да оремо долове ако нећеш пустити ја ћу тебе убити, секиром по глави на зеленој трави…”
Три дечака пролазе поред њега у кратком временском периоду.
Први је дебео и мајица му тесно измиче са стомака чак ни трегери не могу да је задрже. Одлази журно али делује некако више трапаво због свог изгледа. Пужа је само окрзнуо погледом. Он ионако није за јело, а није ни за забаву или игру.
Други дечак пролази ивицом пута цупкајући с ноге на ногу и звиждећи неку веселу песмицу. Има мршаве и криве листове с коленима у крастама које извирују из бермуда тик изнад њих. Угледавши пужа приближава му се и неким танким прутом преврће га по путу. Пуж је сада у кућици и клапара по асфалту. Дечак одлази својим путем.
Није прошло много, средином пута уз саму белу линију која раздваја две траке, иде трећи дечак сав налицкан и уредан толико да нервира. Раздељак косе тачно му је по средини.Ни длака лево ни длака десно вишка. Цакли очима и шири зенице кад угледа пужа, замахну ногом и шутну га толико далеко у шуму крај пута да верујем да му није било добро ако је којим случајем и преживео. Налицкани одлази низ друм не губећи време.
Три деценије касније на истом оном месту сва тројица се крију по шуми а да тога нису свесни. Зазиру један од другог и мрзе се упркос томе што се ни не знају. Рат је и сви се плаше свакога. Осећају се незаштићено као онај пуж што је ономад лутао друмом. Плаше се и они оних који долазе друмом. Одозго авион кружи и ако би избацио само једну, само једну ракету, цела шума би била сравњена и у пламену.
Најгоре је кад зависиш од туђег потеза руке или ноге, било је последње што је помислио трећи некадашњи дечак док се шума претварала у велики црни облак прашине.
Све се распукло у парампарчад као пужева кућица.
