Као што кажу, нема друге прилике за први утисак, тако је било и сад…
На једном градском пријему, срели се вук и овца. Овца беше уздржана, трудећи се да не мирише на овцу како не би провоцирала вука. Вук се правио да не примећује да је овца у близини, нарочито због осталих угледних званица није желео да предност да животињском нагону. Иако су се трудили да не буду у близини једно другог, инстинктивно су осећали тачно место где се ко налази. Вук се кочоперио и надмоћно показивао снагу. Овца се упадљиво белела у свом чистом руну, правећи се наивнија него што је било очевивано. И вече би прошло у доколици и густирању сервираних им пикантерија да није нестало струје.
У том првом тренутку мрака, вук се без размишљања дочепа овциног меканог врата а она му узврати болним мекетањем заборављајући на отмено друштво.
Ваљда се зато ти пријеми и организују ноћу да би овца и вук имали прилику да се сретну на тако романтичан начин.
