Неке су се жене окретале у нашем правцу. Тихо сам му рекла да не виче. Стар и немоћан седео је у колицима повијен у напред као да ће се сваког тренутка стропоштати на асфалт. Исправих га хватајући га шакама испод пазуха као мало дете кад хоћете да га подигнете. Мирисао је на старост и починак. Као да сам тог мириса тек сад постала свесна. Жалила сам и њега и себе, њега што је немоћан и трку приводи крају, а мене што ћу остати још у трци живота сама и доћи до овог његовог садашњег места.
Медицинске сестре ми помогоше да одгурам колица преко прага на вратима. Договорила сам са доктором да га смести на одељење геријатрије.Инсистирао је да је за њега боље да буде под лекарском контролом. Разуме се, долазићу сваког дана и доносити шта му је потребно. Сместише га у кревет и подигоше ограду на кревету да не би пао ако покуша сам да устане. Мада за то већ одавно није имао снаге.Остао му је само глас, могао је само да виче али неповезано и често неразумљиво. Помислих како је човек од рођења у неком кругу коме се старост и рођење срећу на ивицама круга, па за крај човек опет треба туђу помоћ исто као новорођенче кад се тек роди.
Убрзо сам батом штикли низ ходник напустила болницу. Било је то последње јутро у његовом животу. Тог поподнева је пао у кому несвестан стварности једино је још срце куцало међʹ старачким грудима. Дуго сам га држала за руку и било је некако лакше рећи му све. Више ми је личио на оног оца кад сам била дете. Повела сам петогодишњег унука да га види веровала сам последњи пут.
„Мама, јел се дека љути кад стално ћути и спава? Помиловах га по коси, одмахујући главом да не бих заплакала.„Чудно“, рече мој син, „ја увек спавам кад се љутим.“ Спава и он, рекох на крају али се не љути, њему је сад све добро и лепо!
„Хоћеш ли и ти тако мама једног дана да заспиш?“
Ћутањем сам сакрила одговор. Био је то први и једини пут да сам слагала своје дете.
Живот ће га ионако стално лагати. На сваком кораку тог пута до последњег поздрава на чијем се самом крају анулирају сви рачуни.
