У кухињи крај прозора стајао је старински сто од масивног дрвета. Дечак седи и гледа кроз прозор док мајка кува млеко на шпорету. Нема ничег слађег него прстом скинути кајмак са прохлађеног млека и стрпати га онако сласног у уста.
То је био и остао укус и мирис детињства.
Сетио се мајке и њене ретке косе скупљене шналом иза ува. Од јутра кад би устала па све до вечери радила би и ретко кад би је ико могао видети да је села. Њени мишићави листови провиривали су из плетених чарапа баш због тог константног напора. Упркос томе имала би готово увек осмех на лицу а њен велики размак између предњих зуба давала је њеном лицу детињи израз.
Све док је била здрава слала му је храну стотинама километара одвојеном од родног места, на студијама. Пршута и пита од овчијег сира са мирисом завичаја и мајчинске љубави палили су његова непца једном месечно у замашћеној кутији која би стизала локалним аутобусом, право до великог града.
Увече кад би легао у расклиматан и улубљен кревет мале студентске собе, затворио би очи и јасно чуо звона са цркве у селу, док би Мујезинова тужна песма допирала као да је соба одмах поред џамије. Са сетом би чвршће стегао очне капке и вилицу како би јасније осетио мирис родног села у подножју Шар планине и мало стадо оваца које трчкара до обора лупајући клепетушама као одговор на мајчино шибање уским прутoм да пожуре кући.
Све би то чуо и јаче би се ушушкао у олињали јорган, заспао би слатко успаван мирним сећањем на завичај који га је изнедрио баш оваквог какав је данас.
Стајао је на тргу као већ свршен правник чекајући девојку са којом је био верен. Kупио је букет црвених божура. И она је била са Kосова па су неке љубави делили као и ову о цвећу из њиховог краја. Kаснила је, а он је у доколици имао времена да се осврне по граду и лицима која су пролазила мимо њега. Одавно није био у свом селу, тачније од кад се мајка упокојила. Мала кућа остала је закључана и напуштена као каква занемарена и остарела жена.
Из мисли га тргоше младићи који су у гласном разговору пролазили поред њега. Једног је препознао са факултета, били су заједно на неким предавањима. Јавише му се климањем главе. Наставио је мисли где је стао. Сетио се дрвене колевке коју је мајка чувала иза врата много година касније пошто су он и брат одрасли. Паде му на памет да ју је требао узети и донети као успомену, али одмахну главом уз уздах. Сетио се да је цео његов крај једна велика колевка која га је зањихала тако снажно да га је забацила далеко од себе. У нади да ће увек памтити одакле је и какав потекао.
Био је велики хришћански празник а он је на вестима угледао своје село. Ниске куће и бакланице. Двојезичне натписе на српском и албанском. Видела се и купола џамије. Видело се и згариште од некадашње цркве. Слова су му играла пред очима и слика је бивала све црња. Црна ко Бели Дрим.
Прсти су га пекли јер је цигарета догорела до филтера, деца су викала из суседне собе…. „Тата, тата….у којој је земљи тај пожар?“ Мутило му се пред очима и јасно је видео мајку како плаче на кућном прагу док му маше а он отпоздравља кроз мусаве прозоре аутобуса. Чинило му се да чује њен глас…“Е мој сине велики си ти косовац, ту из фотеље..“ Већ следећег тренутка све је појела неман велика као савест.
