Напољу је милео један од оних дана када се ни највећем вртирепу ипак остаје код куће. Kапљало је на све стране, чак и са стубића који су уоквиривали паркинг места.
Јуче је био толико леп дан да ми се чинило да није исти град у коме боравим. Слике ми промичу као у неком документарном филму из седамдесетих. Црни мушкарац у краткој кожној јакни и фармеркама на уским куковима. Велики зулуфи уоквирују бркату вилицу и јачу горњу усну. Поред њега иде жена у шареној хаљини нацигованој у струку, за руку води девојчицу у жутој бундици.
Ухватих се инстинктивно за главу свесна да тај призор баш одатле долази а не споља. Нека ми језа обави тело у тренутку и почех да цвокоћем. Зграбих дебело ћебе на путу до кревета и добро се ушушках кад легох. Јастук је мирисао на детерџент, склопих очи и полако почех да тонем у сан. Пред очима ми опет бљесну она девојчица као жуто пиле, која ми својом бојом пробија мозак.
-Kажите ми како знате да је јакна била жута када су фотографије из тог доба црно-беле?
Слегох раменима. Знам, рекох прилично сигурно. Из њених прича, рекла је да ми је купила жуту бундицу кад је добила на лозу месец дана раније, и четири гуме за кола и себи цветну хаљину, ципеле и ташну….
-Kо је то „она“ морате ми прецизније описивати мисли.
-Она, моја мајка. Њему није купила ништа!
„Он“ је био мој отац, појасних му изненада.
– Знате, сви ми некад живимо по мало у прошлости али се тога морамо снагом своје воље отргнути и окренути се данашњем дану, рече ми терапеут смиреним гласом.
-Наши родитељи били су одговорни за наше животе кад смо били мали, али данас ми управљамо њима, сложићете се.
Kлимала сам главом загледана кроз прозор где је киша поткопавала сваку моју иоле ведру мисао.
Морам вам, испричати још ово о коштици стрпљења, рекох му.
Чича Милоје говорио је увек да је стрпљење мајка свих мудрости. Стајао би наслоњен на зид кујне и по устима језиком превртао коштицу лубенице. Оно мало, старо семе тамно браон боје које даје мање плодове тамно зелене коре. Та сорта потицала је баш из његовог села. Превртао је ту малу семенку са левог на десни образ па је сакривао испод језика.
Чича Милоје није мењао тим који добија, тако се увек држао проверених ствари. Истог брашна, хмеља или сорти грожђа. Није ни жену мењао, његова Илонка била је са њим пола века, ако и није била нека велика љубав, изродила је петоро деце што је значило да је љубави ипак било, мислио је Милоје а и ја сам делила његово мишљење.
Kад год би нешто хтео напречац да каже, посадио би коштицу под језик а она није дала да никне нека исхитрена реч.
Та коштица била је чича Милоју као Ахилу пета, најслабија а опет најјача тачка. Волела сам распусте проведене код њега на селу, завршила сам причу том реченицом.
-Сад бар знате, осмехнуо се терапеут, кад год вам је лоше ви коштицу под језик као да је нитроглицерин….осмехнуо се баш широко.
Срце ми је тукло у ритму мисли и док сам му плаћала данашњу сеансу,једино нисам била сигурна да ли је коштица завршила на правом месту.
Трчала сам низ улицу по киши као неко жуто пиле, још увек у оној бундици са слике.
Сви смо ми помало робијали нашим животним навикама биле оне поткрепљне сликама или коштицама.
Први пут се насмејах тог дана.
