Док седи преко пута мене гледам јој лице. То високо чело до пола прекривено шишкама, аркаде и јагодицe, све је то рад хирурга.
Добро плаћеног и чувеног по вештинама. Никад је нисам питао колико је то симулирање природе коштало. После саобраћајне несреће нисам је видео све док се није овако средила.
Чули смо се само преко телефона и била је ужасно несрећна. Боравила је дуго у иностранству и није се враћала у земљу док и последња пластика није легла на своје место.
Пре је била веома лепа а, ево док је гледам сада, морам признати да се незнатно променила. Могло се само одати признање хирургу и њеној стрпљивости јер каже био је извршен читав серијал операција да би се постигао овакав ефекат.
Док пали цигарету гледам јој руку, врат, груди…И то је дорадила, сећам се да су јој груди биле мање и спуштене.Данас у припијеној мајци истиче се та разлика.
Отпушта дим цигарете и гледам јој линију усана, веће су и путеније него икад.
Не да се времену моја лепа Анђела.
Моја??? Звучи ми некако страно тај присвојни придев, као дошивен, убачен или пластичан.
Немогућ, укратко.
„Хајде да идем код Дулета у кафић.“, каже одједном и устаје. Пратим је погледом док јој отварам врата и пропуштајући је оцењујем целу њену бисту и стражњицу утегнуту у фармерке.
Згодна је, нема шта, помирљиво мислим.
Док седа у ауто, добацује ми онако уз пут, „Знаш да сам и задњицу радила!“
„Нисам знао.“, кажем правећи се да је нисам одмеравао.
„Да“, каже сигурно,“Коначно су ми фармерке пасент и све ми лепо стоје!“
Климам главом у недостатку паметних речи.
Возимо се у тишини. Дулетов кафић одједном као да је преко света.
Раздвојени овом силном пластиком и силиконима као Кинеским зидом, толико да више немамо много заједничких тема ни доживљаја.
Одједном бесан и разочаран што смо тако страни и што ми је недостижна, окренух се ка њој и упитах:
„Јел’ ти и срце платично?“, „можда ти његова величина није одговарала па си и то заменила, допунила, проширила десну преткомору, да више њих стане унутра….“
Брбљао сам у срџби без везе с мозгом кaо кад се изгуби вајфај сигнал, ипричао сам и оно што нисам никад ни помислио.
Окренула се ка мени без израза н лицу и такву ми је шамарчину звизнула да ми и сад звони уво. Брзо је изашла из кола и треснула вратима из све снаге.
Дуго сам гледао у празно седиште до себе и мислио…
Ако јој је срце ипак пластично да ли ће се некад отопити и поново ме вратити тамо где сам био?!
