Небо је тога дана имало боју њених очију, тамну и сузну као пред кишу.
Гледала је немо у њега. Сад када је све завршено, у глави вртеле су се неке заборављене слике.
Његове шаке и усне док говори нешто успутно, кривио је леву страну лица а доња усна је подрхтавала.
Није пре то примећивала. Почела је да сумња у веродостојност сећања, шта ако и није било баш све тако?! Одагнала је мисли као стару хаљину која нема ону исту јаку боју. Спустила је своје уморно тело у фотељу и затворила очи.
Испред врата су се зачули кораци, затим све ближе и на крају куцање. Знала је да је он. С муком се придигла из фотеље и одвукла до врата.
“Боже, на шта личиш?”, било је прво што је изговорио.
“Ти си знала да ово међу нама неће бити ни лако, ни коначно, побогу шта си очекивала!?”
Немо га је гледала као да ће се срушити а онда је одједном устала, отворила врата и главом ка њима показала пут којим треба да иде.
“Тако значи? добро!!!”. Срдитог лица изјурио је из стана.
Тихо је затворила врата и чуло се шкљицање језичка на брави. Пришла је огледалу и из ладице извадила као крв црвени кармин. Пажљиво је намазала усне уз саму ивицу.
Гледала је задовољно у огледало, обукла цвену хаљину и изашла напоље. Вриштала је у себи али је хаљина вриштала још јаче по том тмурном дану. Сви су се окретали за њом а она је лагано корачала, гипка као мачка.
У сусрет јој је хрлила велика туга али је у том црвеном сатену никако није препознала.
