Kако смо прилазили граду, већ те прве слике су ме освајале. Свидело ми се како су зграде, не много високе извиривале иза крошњи дрвећа. Заводио ме је град као лепа и отмена жена која не показује све своје чари одједном, него их дозира као кап кише када се слива низ лист биљке после обилне кише. Бићу срећна овде, осећала сам то. Уз дрворед су били паркирани аутомобили а поред су шетали људи, углавном старији јер је било радно време. Овај град је био у покрету, приметих успут много људи на бициклима и у шетњи са псима или у друштву.
На крају насељеног дела угледах велика поља лала, обећах себи да ћу се једном прошетати уз њих. Било је жутих и црвених као калеидоскоп су се пресијавале на поподневном сунцу. На радију у колима Дебиси је преплитао ноте вешто као увек и учинио да ми све делује савршено. У коферима нисам понела много ствари, пред селидбу поклонила сам гардеробу пријатељицама а нешто сам однела у Црвени крст. На врх кофера ставила сам деда Стојанову слику из радног кабинета увијену у дебели кашмирски џемпер како се стакло не би разбило. Не знам који пут се селим за последњих десет година али слику увек носим са собом. Волим изазове које носи нова средина и то сељакање ми не пада тешко. Никад не стигнем да се вежем за неко место и то ми помаже да се увек изнова одушевим новим градом.
Једина веза за пређашњим ми је дедина слика у кабинету за микроскопом. У нашој породици се генерацијама преплићу медицина и филм. Моја је била опредељена зарежију и чинило ми се да режирам добро све сем сопственог живота. Њега сам стално померала из кадра као да сам се надала да ћу га тако скрајнутог боље проживети. Мајка ми је често замерала што зађох у године без породице али би заборављала на то када би на шпици филма видела мој потпис. Седела је поносно на свим мојим премијерама и скривала сузе иза дебелих оквира наочара.
Сећања из детињства ми полако навираше овде у новој средини. Сетих се старе шупе и колица за малтер која бих окретала на полеђину ставивши на њих велики празни рам и циљајући што бољи кадар да ухватим жмиркајући на једно око. Мештани у том селу где смо имали породичну кућу коју смо посећивали лети сматрали су моју породицу за чудну у најмању руку па сам се тако сама играла на распустима. Нисам туговала за друштвом, била сам срећна сама у својој игри. Играм се и данас само што су ми глумци стварни. Овај град за мене носи нови филм. Дошла сам неколико дана раније да га упознам и осетим, сместим своје ствари у стан и дедину слику на почасно место. Бирам увек светле станове јер преламање светлости битно утиче на ствари које посматрамо. Загледана у црно-белу фотографију заспала сам ту ноћ обавијена велом новог града. Деда ме је гледао озбиљно као да су му у монтажи избацили осмех.
