Петао кукуриче.
Њих двојица седе за столом са дрвеним клупама испод дуда.
Пију, мезе сир и причају.
Спарно је, средина лета.
Дашка ветра нема а не да ни ракија да се расхладе.
Помало паточног мириса  шљива од  четрдесет гради избија кроз поре коже као зној.
Kад попију довољно да евоцирају успомене, почињу да ћуте, свако у својим мислима.
Није лако са сваким саговорником ћутати. За то је потребна блискост.
Тако клизи сваки дан до поднева.
Од поднева флаша је при дну а њих двојица пуни ракије, сећања и ћутње.
Лепи им се као патина тај горки укус за грло.
Поздрављају се руковањем и одлазе свако на своју њиву.
Сентиментална сећања се најлакше бришу знојем мукотрпног рада.
Петао и даље кукуриче.
Његов циркадијални ритам нема везе са ракијом.
У његовом сећању је сигурно нека кокошка и то од првих сунчевих зрака.
Није лако.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име