Дрвена врата била су затворена. Под је био дашчани и испред врата назирао се таман, прљав круг као траг да је некада нешто просуто на том месту без велике жеље да се очисти. Прескочио сам тај круг онако махинално док сам отварао собу једном руком другом спуштајући кофер на сред собе.
Нисам се дуго задржао унутра, отворио сам прозор и сишао доле у предворје хотела да нешто попијем. Рецепционер је већ био добро наливен неким џином и само се смејуљио гостима мислећи да ће се тако мање приметити пијанство.
Не знам шта ми је било да уђем у причу са њим кад сам се сат касније опуштен од пића и вечере враћао у собу.
-Та твоја соба нам је једина слободна, рече ми шапатом.
Имао је неке урокљиве очи које као да су терале да га слушам.
-А знаш зашто пријатељу?
Мрштио сам се и одмахивао главом али сам му ипак пришао ближе да не превидим неку реч.
-Ту се убио велики књаз а прво је Огњенку задавио, било је пуно крви ту на поду, ма
страшно је било, шапутао је ко неку бајалицу.
-Зато ако чујеш неке крике ноћас, немој се изненадити, то су њихови дуси, бауљају
хотелом још увек…нећеш бити једини који их је чуо.
Kако није било никог око нас, кришом је потегао из неке флаше сакривене под пултом а ја сам то искористио да одем и већ сам се пео степеница на спрат до своје собе.
Лупета, мислио сам, пијана будала. Легао сам обучен, свеједно ми је било, али од
умора нисам могао да заспим.
Ослушкивао сам звуке, и скоро се насмејах себи због сугестивне приче пијаног рецепционера.
Чуо сам свакакве гласове, ипак је хотел био пун, али сан на очи није долазио. Почело је да свиће када сам одустао од било каквог дремежа, испушио сам две цигарете и био спреман да напустим хотел. Погледао сам још једном мрљу код врата и просто сам могао замислити како се крв сливала низ даске у пукотине. Стресао сам се и с кофером у левој руци сишао са спрата. Рецепционер је пио кафу сада већ као мало трезнији.
-‘Јутро, рече па баш си поранио!
Kлимнух главом, да платим, добацих му…
Док сам излазио држао је руку подигнуту изнад главе раширених прстију у знак пријатељског поздрава.
-Хеј, не замери за ону причу синоћ, помешао сам пића и собе…
Није то било у тој твојој, него скроз горе на мансарди….Собарица није стигла да среди
под после неког риголета од претходне ноћи…
Нисам га више чуо, онако неиспаван само сам стискао длан и псовао себи у браду.
Сујеверје ме је полако напуштало, без поздрава . Стид се башкарила на његовом месту.
