Kуц, куц, куц, чуло се тог поподнева. Лежао сам на отиману у кујни са чашом банатског калвадоса у руци.
„Уђи, уђи!“, довикнух јој, „ Kод мене ти никад није закључано.“
„Што код вас лепо мирише, шта то кувате?“
Мала кујна била је право гастрономско царство, пуно топлине и домаћинске
атмосфере.
„То су ваљушци с кромпиром, или гранатирмаш, може се рећи и насуво с кромпиром.“
„Дивно мирише!!!“, рече ми девојка.
„Остаћеш да пробаш. Сам сам месио тесто и кувао га у води, не волим са куповним
макаронима.“
Била је млада, искрена и румена.Само се смешила кад не би знала шта да каже.
Поставила је сто кад је јело било готово и седосмо.
„И шта кажеш?“, питао сам је.
„Дивно, никад овако нешто укусно нисам јела а и зелена салата баш иде.“, рекла је
преко залогаја.
„Једи, само једи, увек једем сам па ми је данас ко нека светковина.“
Нисам баш био гладан, уживао сам у њеном ужитку и сласти којом је сипала и трећи
тањир.
„Чика Стево, све сам вам појела!“, гладила се по отеченом трбуху.
„Ако, дете било ми је задовољство.“
„Наврати ти и чешће увек ја нешто имам што кажу стари „на кашику“.Научила ме
кувати моја покојна мати ко да је знала да ћу рано остати удовац.“
Уздахом заврших причу.
Девојка се дигла да крене.
„Е да не заборавим, донела сам испред мали џак зоба за вашег Дората послао тајо.“
„Хвала пуно, у здравље и поздрави твоје!“
Изашла је тихо као што је и ушла, мени је било пуно срце а опет некако тужно што
остадох без друштва.
Био је то мој најсвечанији ручак од кад ми је жена умрла.
Потегох за чашу да наздравим сам себи.
