Кажу да се човек учи док је жив.
Слаба је то вајда за неке људе, једноставно се врате,  тамо на „онај свет“  или како год то хоћете назовите, неотпаковани.
Такав је био Љубиша…дете са Мораве из срца Шимадије.
Неоклесан, необрађен али сналажљив. Отац је много полагао у његово образовање али Љупче за то није давао ни две суве шљиве…

Да, да оне које нису ни за џибру од ракије.

Тако је остао у селу и бавио се земљорадњом. Његове култивисане биљке су биле једино култивисано у његовом животу.
Од прве зараде купио је оцу белу кошуљу…
Отац је био поносан и обукао је кошуљу за летњу  преславу у суседном селу….

Што да се купам рекао је…имам нову белу кошуљу…обукао се и отишао Заставином 128-цом.

Док је кретао кроз прозор довикнуо је свом сину…Три ствари у животу сине не можеш да сачуваш: њиву поред пута, лепу жену и белу кошуљу…
Љупче се само смешкао, знао је да је то највећа мудрост коју му је ова земља дала и да је нема ни у једној књизи којима му је отац хтео затрпати живот.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име