Пролеће је те године дошло изненада као неки усуд хладној зими. Ми смо се вукли ка гробљу још увек натронтани дебелим џемперима као да ни сами нисмо веровали сунцу.
Сахрана је била велика, и колона се отегла кроз цело село. Деда је био човек у пуној снази и многе је задужио пре него је сео на отоман после ручка и заувек заспао. Ни у његову смрт људи нису веровали као ни у ово изненадно пролеће. Била је то једна колона неповерљиваца, пало ми је на памет и скоро измамило осмех.
Ујео сам се за образ да ми осмех не би заиграо на уснама јер то никако није приличило сахрани.
Сетио сам се кад сам био мали дечак деда ме је на раменима носио кроз цело село да покаже првог унука.
Био је некако строг и задрт и никада га нисам потпуно прихватио. Кињио је и оца и стрица а они су слаби да му се одупру увек били у његовој сенци. Мени је било жао оца, јер је увек како деда каже, без много расправе и полемике. Увече сам често затицао мајку како плаче а једном сам чуо дедино име па сам са тиме повезао све несугласице својих родитеља. Годинама је расла моје одбојност према деди чак и за ствари које као мали нисам разумео. Корачао сам гледајући у своје ципеле као да сам се плашио да би неко у мом погледу препознао нешто налик ликовању уместо жалости. Гробље је било на узбрдици па ми се чинило да никада нећемо стићи. Отац и стриц били су смркнути и споро корачали погнутих глава. Мајка, као већина жена остала је да спрема даћу за после сахране.
Када смо ипак некако стигли до места где је била ископана рака и даске послагане на ужад како би се спустио сандук, почело је неко комешање и приметих непознату жену у црнини. На глас је плакала и рукама размазивала земљу, док су јој нокти били прљавии поломљени. Двојица мушкараца вукли су је ухвативши је испод пазуха као дете, а она се отимала и још јаче ридала. Људи су се тискали да виде ко је то и шапутали међу собом. Некако је и до мене дошло да је то дедина непрежаљена љубав из младости. Отац и стриц бесно су је гледали и тражили да се удаљи са сахране. Мене су тетке склониле и пре него што су деду покопали, угуравши ме у ауто који је био паркиран на стази тек неколико метара од гробног места.
Од страха сам у себи несвесно почео да изговарам молитву коју ме је мајка учила, усне су ми мрмљале речи….“Господе дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин.“
