„Волим те више него што можеш да замислиш.“, рече мајка детету.
Безусловна је мајчинска љубав. Дечак је само гледао благим очима, нетремице. Чуперак косе падао му је на очи и мајка га склони иза уха. Загрлио ју је обема рукама и чврсто је држао у загрљају Био је то загрљај детињства као укус врућег млека из пластичне флашице. Неки осећаји умиру са нама. Сетих се тога док сам гледао у мајку много година касније у болници. Ево већ месец дана се бори са животом, а ја без реалне шансе да јој помогнем. Склањам јој већ беживотну косу са чела. Гледа ме старачким очима без свести да сам то ја, њен син. Најтеже ми пада та чињеница да само обликом подсећа на моју мајку. Уста су ми сува и нека горчина оштри ми зубе, не могу ни да плачем од кнедле заглављене и у грлу и души.
Моја сестра је другачија. Дође, донесе поморанџе постоји мало и оде.
„Пусти је Данило да на миру оде.“, каже ми готово увек.
Обично ме изведе из болнице и испрати до куће. Не опирем се.
„Сутра немој ићи у посету“ ,каже ми „Доћи ће тетке па да не правимо гужву.“
Послушао сам је. Кад сам позвао болницу касно поподне рекли су ми да се упокојила.
Био сам очајан. Сестра ме је покупила колима да одемо и завршимо све око сахране.
„Знао сам, чим једном не одем да ће умрети.“, рекох јој тихо.
„Одморила се мученица.“, рече „А ти запео да је давиш сваког дана, увек си био детињасти њен љубимац.“
Некако је протицао дан.
На сахрани у капели чинило се да су сви одахнули кад је она издахнула.
Сав се терет свалио на мене као да сам је ја задржавао
Загрлио сам ковчег јако.
Никад ме ништа није болело тако јако као тај загрљај хладног дрвета.
Мирисале су руже отужно. Туга је капљала по њима.
Почео сам да певам неку дечију песмицу тихо.
„Одрасти већ једном!“, мрмљала је сестра за мном.
Никог није било да ме загрли….
