Косара има лице лисице, али нема црвену косу. Има само пеге на лицу и кратак торзо. Никако је нисам могао сврстати ни у једну категорију.
Ни лепа, ни ружна, ни добра, ни лоша. Била је некако сва оптимална, осредња или просечна.
Једино што је издвајало је моја симпатија према њој која је била баш велика. Ни сам не знам како, свидео ми се њен говор, начин поимања и животна перцепција.
Није марила за то или није видела како цаклим очима док је слушам. Имао сам утисак да је овоземаљске и приземне ствари не занимају уопште. Мучио сам себе мислећи да би можда неки други мушкарац на мом месту успео да јој се приближи. Замишљао сам како би изгледао тај мушкарац и како би га она устрептало гледала.
Завидео сам му, и то је било распламсавање љубоморе у мени. Никако нисам могао да скупим довољно храбрости да јој то кажем, да је протресем за она крхка рамена, да је изненада и силно пољубим право у уста. Само сам мислио и замишљао укус и додир тог пољупца. Мирис раних трешања мешао ми се са зебњом и чежњом, јер једино сам трешње изнова и изнова сваке године чекао и топио се у њиховим сластима док сам их шаком убацивао себи у уста. Гутао бих и коштице са тим слатким месом.
Прогутао бих ја и Косару са свим њеним манама, само да је она то хтела или показала и најмању заинтересованост. Нас двоје били смо као на клацкалици деца, с тим што су наше тежини варирале па смо или она или ја били доле или горе. Никад равни и на средини.
Никад на истим таласним дужинама и увек у немогућности да се изгубим у њеним пегавим очима па макар се никад из њих и не извукао, као магарац из пресахлог бунара.
Једнога дана сам се толико напио и док смо тако седели и причали, одједном не издржах да јој не кажем: „Дивна си, је л’ знаш?! Много си привлачна и имаш тај слатки малени врат и те мале шаке…”
„Доста!!!!”, повика одједном, разрогачила је очи и оштро ме гледала.
Лице јој је попримало непријатељски израз. Мислим да сам се отрезнио у том часу док сам незаустављиво летео са наше клацкалице на којој смо се годинама клацкали.
Летео сам и летео, све очекујући да стражњицом ударим о земљу. Од тог тренутка летео сам од једне до друге жене упорно избегавајући да ме нека посади на своју клацкалицу. Могао сам слободно потврдити да ме је Косара лансирала другим женама. Срео сам је јуче, само сам јој махнуо из даљине, чини ми се да ме је чежњиво погледала по први пут.
Знао сам да је неки други мушкарац њу избацио из оне наше клацкалице. Не могу да лажем, било ми је драго, чак сам и чуо звук ударања празног метала о утабану земљу. Звечало је величанствено као црквена звона Косариног венчања.
Из књиге: Приче с карактером и карактер без приче
