Тај виноград био је ушушкан као тек рођено дете. Међу шпалиром крушака, јабука и смокава. Ни један ветар није му могао прићи, остао би задржан у крошњама јабука као код какве страже. Грожђе је те године родило, крупно и лепо. Као млада девојка којој груди стоје збијено и чврсто ко пуце. Свако зрно пресијавало се на сунцу као калеидоскоп будућег вина. Вина које ће да храни, негује али и да лудује . Какав је серум крви, такво је и вино. Он стоји у хладу и посматра. Ако је шест стотина зрна довољно за једну боцу, колико ће боца вина имати овај виноград незахвално је рећи. Али му се очни капци мрдају на горе као да мрмља какву молитву небу. Тодор је пре свега мудар трговац. Биће добра берба, зна то за сигурно.
Затворио је очи на тренутак кад га мисао разбуди. „Црни Тодоре!!!“, викну га Милунка…“ Поједе ти оно кљусе онол’ко редова чокота.“
Сећао се тог догађаја к’о јуче да се збио. Од тад његовом вину равног нема. Болесног лечи, бесног смирује а све обично весели. Његов магарац као да је био послат да учини добро дело кад је обрстио пола винограда.
Од те бербе купио је још три винограда, додуше не велика, али вино никада није било питко као са овог. Сви мисле да је то због ружа на крају винограда али Тодор зна да то није истина. Као што зна да нема доброг вина ако се не рекламира.
Легенда каже, а Тодор шапуће, да се девојка обесила због несрећне љубави и да ју је породица да заташка срамоту сахранила у том винограду.
Тодор , нит признаје нит негира, само понекад каже „У вину је истина.“ „У реклами је спас.“, прошапуће више онако за себе.
