Слуша шум свог длана док прелази шаком по старим дрвеним вратима куће којој оронула фасада још споља даје назнаке да се унутра разливају плесан и влага као шминка старе даме која покушава бити дотерана и млада.
И раније је туда пролазила али никада није скупила довољно храбрости да би ушла у здање, међу хладне, мемљиве зидове.
Дуго стоји на прагу и погледом испитује унутрашњост. Чкиљи јер јој дневна светлост заслепљује видик у тотални мрак и неколико тренутака не разазнаје унутрашњост.
Најзад прави корак у напред и у два потеза већ је на средини просторије.
-Здраво кућо!, изговара полугласно.
Старица која седи у углу собе нагло устаје. Није очекивала да ће јој неко упасти у кућу.
-„Кога тражите?“, упита старица косе скупљене у реп и у широкој кошуљи којој је фалило дугме код врата. Имала је мрљу на левој страни нешто налик пљувачки.
-„Уђите слободно!“, настави старица, раније је шкрипала квака на улазним вратима па сам бар знала кад неко улази. Однедавно сам је намазала парчетом сланине па је нечујна, рече помало се осмехујући изненадној гошћи.
Гошћа се накашљава да је грло не би издало.
-„Моја породица је некад поседовала ову кућу, било је то давно, али нисам због тога дошла да вас терам из ње.“Направила је покрет рукама као да моли старицу да јој опрости што јој је упала тако.
-„Мени је свеједно!“, рече необавезно старица. Ова или она рупа мени је небитно, само да склоним главу негде по ноћи или када пада киша и веје снег.
-„Сећам се ја вашег деде“, наставила је старица.
-„Пре овог задњег рата радила сам по некад у надници у његовом винограду, оног доле надомак пруге. Сад више нико неће земљу да обрађује, а многи су напустили ову варош!“
Рекла је помало тихо ове задње речи.
-„А да, ја сам Негица. Мало се и вас сећам као кроз маглу, па ви сте били дете у то време.“
Гошћа је климала главом и окретала се по просторији као да нешто тражи.
-„Немате ни воду ни струју, изговори као да то није било очигледно.“
Страица је ћутала и тражила нешто по торбама које је као сваки просјак држала око себе.
-„Ево ово сам нашла када сам дошла у ову кућу. Било је сакривено иза креденца у кухињи, тамо доле, и показа руком ка просторији.
Пружала је неки најлонски замотуљак ка жени.
-„Узми слободно, ја пређох на ти, извините:“
Жена је само климнула главом.
Када је одмотала кесу видела је да су то мунђуше њене баке са малим црвеним рубином у средини. Насмешила се.
„То су бакине…ја ћу вам дати новац што сте ми их дали“
Старица је одмахнула главом. Не, не треба, ја би их продала давно да ми новац нешто значи.
Иза њих је стајао шпорет на дрва и четвртасти сто на климавим ногама, кауч са покиданим јастуцима, прљав и прашњав и мали табуре са поцепаним седалом.
„Хоћете кафу?“, упитала је старица и показала руком на кауч како би жена села.
Жена гадљиво одмахну главом, у грло као да јој је била сасута гомила помија.
Окренула се око себе, на зидовима су биле старе фотографије људи којих се није сећала.
Одједном је осетила грижу савести помешану са тугом. Неповезано је почела да прича старици како не живи у вароши већ неко време али долази с времена на време углавном неким послом. Старица је само пила нешто из пластичног лончета и гледала у страну. Климала је главом кад год би жена направила станку између реченица. Биле су тако усклађене као симфонијски оркестар и диригент.
Жена је одједном рукама ухватила колена и подигла се са кауча. Соба је почела да је гуши и само се извинила старици и кренула ка вратима исто онако изненада као што је и дошла.
Старица је устала и заглавила дрвену кајлу испод врата како нико не би могао да јој бане овако као изненадна гошћа.
Вратила се у свој ћошак и главом ослоњеном на зид задремала.
Далеко од стварног света, заглављена врата делила су је као столећа њену гошћу од предака.
Када се пробуди мислиће да је све сањала, овде у овој рупи некадашњег туђег, бољег живота који су њени прави власници одбили да приме на имовинској расправи незадовољни расподелом иметка.
Слатко је спавала јер њој је било свеједно, нити је то био њен живот нити њена кућа. Њена душа била је пуна упркос немаштини у којој се налазила.
Лакше је кад човек нема ништа, мислила је , нема шта ни изгубити. Сутра иде даље, одлучила је, па где је ноћ затекне, јер ноћи су ничије и свачије.
