Небо се борило са Сунцем. Ређало је облаке један уз други, делило велики на више малих, хватали су се у круг и играли око Сунца. Бацали се на њега и заклањали га. Сунце је мирно стајало као старији брат који толерише несташлуке млађих. Волело је те несташне облаке као неко ко зна да је јачи и нема потребу за такмичењем. Пуштало их је да се окупе око њега и оно би из позадине провиривало своје зраке. Тада је небо било као велика чипкана хаљина која се белесала у недоглед. Њени слапови вукли су се од истока до запада. Игра је била величанствена, као прсти пијанисте по диркама клизaле су боје по небу. Растапале се од пурпурне и наранџасте до хладне, сиве…
Њихова игра трајала би све до вечери, а онда би долазио Месец. Стари, поносити господин сматрао је да му не приличе никакве игре.
Само би изашао и стао као оловни војник. Некад се није осећао баш најбоље па би поставио само једну половину себе у став мирно. Те ноћи биле су посебно тихе. Ноћи полумесеца и његове неме страже на небу. Прича се да су тада ноћи најромантичније. Седео сам у чамцу на мирној реци баш испод Месеца. Опила ме је тишина ноћи, чули су се зрикавци из околне трске. Пред јутро небо и река су се стопили. Сигуран сам да ме није било на хоризонту не би се знало где престаје река, а где почиње небо.
Штрчао сам на самој ивици неба и воде довољно несавршен да се уклопим.
Жељка Башановић Марковић
