Рогоз се клатио на ветру правећи шум ту уз бару пуну жаба које су крекетале даноноћно. Ветар је носио паперје цветова браон боје и готово да није било ни једног у комаду.

Девојке су ту брале стабљике како би плеле асуре или корпице. Видео сам их опет  јуче како се кикоћу док су газиле по води пуној жабокречине.

Певале су неку песму али нисам разазнавао речи, једино што знам је да је била тужна. Гласови су им умилни и пискутави прелазили преко речи које нисам разазнавао. Од те песме и лаганог сумрака који се спуштао на село осетих опет тугу која ми се стезала у грудима. Пулсирала је у такту њихове песме чак и кад су одмакле и нисам их више могао чути.

Био сам жедан  па дохватих влат детелине и почех да је сишем. Али ни то ми није смирило унутарњи вапај душе. Схватих да ме није једино жеђ морила.

Дошао сам у ово село пре двадесет година када ми је син погинуо. Случајно сам га нашао на карти насумичним убадањем кажипрста по мапи, онако очајан. Скућио се поново и остарио сад већ могу рећи, иако је то релативна ствар јер живот ме није штедео, чинило ми се да сам стар одавно.

Имао сам малу приземну кућу и пет коза. Живот није тако страшан кад човек схвати колико му мало треба да би дисао и будио се сваког јутра изнова.

Мој син то никада није увидео.

Нисам ни ја док ме живот није провозао и слупао а опет ме оставио у животу да имам времена да се кајем јер шта ћу са искуством овако сам.

Зато волим да легнем на  земљу шћућурен међу стабљикама, сам и јадан још увек молећи ову плодну земљу да ме повуче у своју утробу.

Али авај, неће ме па неће.

И земља бира за плес, са мном је живот одавно отплесао.

Рогоз је ту крај мојих скута играо своју игру са ветром. Кад би ме бар он однео….

Чекао сам тако, ко фелерична  девојка коју  нико није бирао за плес а она би упорно седела на клупи и чекала крај игранке.

 

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име